Almanah XXIII: Venturi

6/21/2015


E pa ovako, da počnemo. MVS… Iko? Nikom ništa ne znači? Tako sam i mislio. U pitanju je skraćenica od Manufacture de Voitures de Sport, iza koje stoji mala francuska manufaktura. Tojest, stajala je.


Velika francuska kompanija Heuliez je bila odgovorna za mnoge sjajne momente u francuskoj istoriji automobila, a kao takva zapošljavala je samo najprobranije individue. Nažalost i ona se ugasila pre manje od godinu dana, a dva gospodina koji su svoju karijeru i reputaciju započeli baš u ovoj kompaniji, su se 1984. odvažili i osnovali sopstveni biznis pod imenom MVS. Njihova imena su Gerard Godefro i Claude Poiraud i njihova ambicija je bila da se takmiče u GT svetu sa velikanima poput Ferrarija, Porschea i Aston Martina.


Naravno, bilo bi vrlo zanimljivo da je uspelo, jer bi Francuze daleko ozbiljnije shvatali kada je svet prefinjenih sportskih automobila u pitanju. Pogotovo je zanimljiva činjenica da cela stvar uopšte nije bila pretenciozna na neki bezvezan način što ilustruje podatak da u imenu kompanije nema nikakvih inicijala, imena ili prezimena osvajača. Imali su jasnu viziju i ideju, ali nažalost ne i novac da bi svoju misiju do kraja sproveli u delo.


Prvi automobil su predstavili pre tačno 30 godina, i stilski je najavljivao lepotice čija serijska proizvodnja će uslediti, a ispod gracioznih oblina se krio mehanički bućkuriš Peugeota 205 GTI i prve generacije Golfa GTI. U prvih nekoliko godina se dosta eksperimentisalo, ali je ostala načelna ideja da što više delova mora da potiče iz Francuske. Uprkos stalnom konsultovanju sa automobilistima i trkačima šampionima, problem je bio motor, koji je ili iz Peugeota ili iz Renaulta bivao jednostavno nedovoljno srčan da bi se uhvatio u koštac sa ozbiljnijom konkurencijom.


Zbog konstantnog seljakanja kompanije, kvalitet izrade takođe nije bio baš zavidan i svakako je bio na vrhu liste nedostataka koje su navodili novinari na testovima. Model po imenu Atlantique je ustvari činio osnovu ponude kompanije i tokom godina se menjao i usavršavao nebrojeno mnogo puta. Svaka inačica je proizvedena u nekom nižem dvocifrenom broju, a kažu da ukupni učinak firme nikad nije premašio 750 komada.


Atlantique je svetlost dana ugledao davne 1991. i zajedno sa njim kompanija je odlučila da svoje proizvode plasira pod brendom Venturi (prvobitno je bio sa „y“ na kraju). Pod haubom od fiberglasa se nalazio V6 pozajmljen iz Renaulta 25, koji je razvijao 260 konja i zato i dodavao istu cifru na kraj imena automobila. Maksimalna brzina je bila blizu iste cifre, a do 100 km/h se stizalo za samo 5.2 sekunde. Nije loš podatak za taj period, ali ne zaboravimo da je automobil bio izuzetno lagan sa svojih 1100 kg.


Posle samo tri godine proizvodnje, kompanija je promenila vlasnika, a Atlantique je dobio pojačan motor sa 300 konja i istom brojkom uz svoje ime.


Uz pojačanje snage, maksimalna brzina je porasla na 275 km/h, a ubrzanje od 0 do 100 km/h se smanjilo na 4.9 sekundi, čime je automobil počeo ozbiljno da ugražava Lotus Esprit V8 i Porsche 911 Carrera. Ipak, prodaja nije išla baš bajno i sjajno, jednostavno bez budžeta i sredstava nemoguće je bilo nametnuti svetu nešto novo u tako ekskluzivnoj branši. Napravljena je one-make trkačka serija da bi se potencijalnim kupcima dokazalo da Venturi itekako igra na sportsku kartu i želi da isporuči čist pedigre.


To im nije bilo dovoljno pa su čak otkupili i jedan Formula 1 tim i 1992. nastupali pod imenom Venturi Larousse, pogonjeni V12 Lamborghini motorom. Osvojili su samo jedan bod kada je Bertrand Gachot stigao do 6. mesta u Monte Karlu, što je bilo dovoljno tek za jedanaesto mesto u generalnom plasmanu konstruktora. Ubrzo su batalili F1 i bacili se na Le Mans i bili dosta uspešniji (zato je izbačen slavljenički 260 LM) i po uzoru na trkačke 400 Trophy modele skockali su svoj najpompezniji uradak – 400 GT.


To je bila praktična drumska verzija trkačkog modela, sa sve 400 konja, kavezom i prvim serijskim karbonskim kočnicama na svetu. Unutra se nije štedelo na luksuzu, i ubrzo je ceo svet znao da je to najbrži i najluđi auto koji je Francuska ikada podarila svetu. Maksimalna brzina je bila oko 300 km/h, a do stotke se stizalo za 4.5 sekunde. Povrh svega toga bio je skoro duplo jeftiniji od svojih direktnih rivala.


Prvi bankrot i promena vlasnika su se desili 1996. godine ali 2000. je bila ona koja je zapečatila sudbinu Venturija takvog kakav je opisan ovde. Postoji i danas, ali kao jedan od vodećih u razvoju alternativnih pogona poput električnog, hibridnog, solarnog, itd. Sve ono što mi automobildžije obožavamo.


Šta bi se desilo da su zaživeli i da nisu bili toliko tvrdoglavi? Brak Nissana i Renaulta bi im svakako ponudio mnogo toga… Francuski R35 GT-R? Lepo je maštati…

You Might Also Like

0 comments

Popular Posts

Instagram