O Mazdi MX-5 Miata je već bilo reči na ovim stranicama, a i red bi bio da započnemo ovu “epopeju” jednim pravim momačkim automobilom.
Borisa sam upoznao na jednom od druženja kod najboljeg mehaničara u gradu, Mirka Rašića, na internetu poznatog kao Mechanic Belgrade (ovo nije plaćena reklama), i nakon kratkih pregovora dobio njegovu Miatu na jednodnevno druženje.
Kao mladić na odsluženju vojnog roka, Boris je bio negde na brodu u Jadranskom moru, i listajući časopis naleteo je na predstavljanje Mazde MX-5. Tu je sve počelo. Devetog februara 1989. Mazda je u Čikagu predstavila Miatu koja je udahnula nov život kultu malenog kabrioleta, brižljivo i strastveno građenom prvenstveno u Britaniji, na temeljima legendi kao što su MG B, Austin Healey 3000, ili Triumph Spitfire.
Ideja malog, laganog, pristupačnog i veoma zabavnog za vožnju kabrioleta je tada uspešno vaskrsnuta, i danas je MX-5 najprodavaniji automobil bez krova svih vremena.
U međuvremenu, Boris je pre nekoliko godina konačno došao do svog primerka. Automobil je prvobitno pripadao legendarnom Draganu Sakanu, jednom od pionira advertajzinga u Jugoslaviji. Nakon njegove smrti, na kratko je promenio vlasnika, pre nego što je produžio dalje do Borisa.
Legenda kaže da su Sakan i njegov dobar prijatelj Dušan Kovačević (da, ONAJ Dušan Kovačević) kao poslednji Mohikanci ’91 baš ovom Mazdom išli na putovanje u Zagreb, sa sve beogradskim tablicama… Kako li je to pričati sa Kovačevićem o automobilima?
Nakon mnogo patnje sa nestručnim majstorima, Borisova Miata je konačno pronašla vredne ruke jednog pravog eksperta i od tada su se sve kockice sklopile. Pričamo o automobilu proizvedenom 1989, dakle u pitanju je prva godina proizvodnje. U tom svetlu, daleko je od toga da je muzejski primerak, ali je itekako voljena, pažena i mažena.
Zimi se nikada nije ni vozila, tako da proteže noge samo kad je lepo vreme, što i objašnjava nekih 113k na cajgeru. Iako poseduje originalne felne, Boris je svoju Miatu počastio ovim period correct draguljima nasleđenim od svog oca, koji je iste furao na svom Opelu Rekordu.
Farba nije originalna, i trebalo bi u skorijem periodu da se obnovi, potrebne su neke sitnije popravke kao što je plastika oko brave poklopca gepeka, letnje gume sa tišim nivoom buke…
Suštinski, Boris je čovek koji zna da uživa i njegov fokus je na tome da automobil pruža taj istančani plezir, a ne da bude doterana kraljica skupova oldtajmera ili muzejski primerak.
Kao takva mi je i poverena na jedan dan… Mala japanska gejša, devojčica samo devet godina mlađa od mene.
Legoh i raskomotih se
Prvi utisak kada se uđe u automobil je da se ne sedi nego leži, bukvalno na samom putu. Pa se onda tako i raskomoti, jer je sve kao saliveno, sedište može da se pomeri napred-nazad, i nagib naslona može da se podešava. Tu se završava sav komfor i opcije. Kada se izlazi napolje, potrebno je savladavanje mnogih tehnika, i verujem da tek nakon nekog vremena se uspe da to ne izgleda kao epileptični napad.
Kraj haube se ne vidi, ali teško da će ikada išta moći da bude cool kao pop-up farovi, koji ovde pomažu da se dobije barem neki utisak o tome gde je zapravo taj kraj. Kao nekad FAP 1314 što je imao na branicima one šipkice sa kuglom na vrhu, samo što je ovo 76 puta zabavnije.
Servo ne postoji, tako da je manevrisanje po Beogradu tiha patnja, ali čim se izađe van grada i ne staje na svakih 20 metara, to postaje nebitno, jer…
Ne sećam se kada sam poslednji put vozio automobil sa ovako lepim kvačilom i primanjem gasa. Jedine reči koje mogu da prizovem da opišem ukupno vozačko iskustvo su harmonija i sklad. Mašinsko zadovoljstvo.
Ručica menjača je jako kratka i pomalo tvrda u odnosu na ono što se sada ugrađuje u moderne automobile, ali zato pruža takvu uživanciju pri svakoj promeni brzine, da uhvatim sebe kako to radim i kad nije neophodno. Bukvalno sam počeo da prilagođavam stil vožnje tome da što češće menjam brzine. Dečja igra, u pravom smislu tih reči.
Ples po Kosmaju
Sa mojim bratom blizancem Darkom sam se zaputio ka Kosmaju, i vrlo ubrzo smo ugasili ranije pripremljenu plejlistu, jer je samo kvarila ugođaj, a bez krova se čuje svaki zrikavac pokraj puta.
Svako međuubrzanje je mali koncert, a obilaženje drugih učesnika u saobraćaju nas transformiše u kaskadere na snimanju imaginarnog akcionog filma.
Dok pokušavam da usavršim svoj ples kroz krivine, osećam kako se karoserija uvija i dodatno omamljuje mnogo više nego što bi termin torziona rigidnost mogao da sugeriše. Svaka i najsitnija neravnina se direktno prenosi na volan, preciznije nego kad mi telefon vibrira na stolu.
Dugi pravci postaju dosadni i opet tražim razloge da menjam brzine, kako bih sa svakom promenom u desnoj ruci dobio zadovoljavajući, mehanički “klak”.
Kao, dozvoljava mi da ja budem “gazda”, a u stvari je ona ta koja konstantno diktira šta i kako želi. Veoma bezobrazno… Ipak, stalno je nežna i ne traži da budem grub, prosto me mazi i timari kao neobuzdanog konja (jeste, taj sam) da ne idem iznad propisanog ograničenja, a ja pokušavam da utvrdim da li iz auspuha dopire sopran ili alt… Dok ćutke upijamo krajolik, gejša nam peva najlepše arije.
Stižemo do Spomenika kosmajskom partizanskom odredu na Malom visu, nešto kao malo slikamo, i idemo dalje jer ne možemo da dočekamo da se vratimo Mazdi. Na pumpi u Mladenovcu nas pumpadžija gleda kao da smo parkirali Bugatti Chiron i pita koliko košta auto. To je zato što se Mazda u stvari smeje, i gde god se pojavim tera i druge da se nasmeju, na sve strane ljudi ablenduju, mašu, kratko svirnu u znak pozdrava…
Gejša čini da se osećam dobro. Pruža taman toliko otpora da nikad nije dosadno. A opet, lepršava i lagana kao perce, kao moja devojka kad me zamoli da plešemo, a ja ne znam, pa nešto tupkam kao medved. Dobro, fakat sam ovde ipak malo manje nezgrapan.
Da podvučemo crtu
Ne, ona nije za svaki dan, te ne smem ni da zamislim kako izgleda voziti je po kiši, okružen veštim, ljubaznim i uviđavnim beogradskim vozačima. Zimu jednostavno zaboravite, osim ako ne želite ozbiljno da ugrožavate i svoje zdravlje i dugovečnost auta.
Summa summarum, moram da kupim kabriolet, sedišta puta dva. U poslednje vreme se moja naklonost ka Japancima prilično pojačala, a nakon ovog iskustva, i uzevši u obzir da su Honde S2000 em ređe em skuplje od Miate, vrlo sam konkretno usmeren.
Neponovljivost osećaja ovakve vožnje nema cenu. Što kaže Darko: “Ovo je potpuni Zen, blejiš na otvorenom, a voziš se.” Veliko hvala, Borise, bilo je nezaboravno.
