Dečačko-Bečki San

5/23/2020


Sveti Trifun, 14. februar, Dan zaljubljenih. Valentinovo. Kako god, zaljubljen jesam, ali ne slavim nikakve svece. Odlučio sam da taj dan za mene bude praznik, tako što ću otići na koncert Stivena Vilsona. Porcupine Tree sam jednom svesno propustio i ne smeju se više takve greške praviti.





















Kao što valjda i priliči, putujem usred zime, sneg pada neprestano u hladno jutro. 

Fudeks se pokazao kao dobar izbor jer su autobusi baš udobni i lepo opremljeni (dobar wi-fi, utičnice za punjače, besplatna kafa, sokovi i slatkiši). Put kao takav nije nešto zanimljiv jer je samo snegom prekrivena ravnica, tek tamo posle Budimpešte je brdovitije i znamenitije. Gazda je puštao ex-yu hitove, a ja sam taman imao vremena da obrnem Stivenovu diskografiju.











Ceo put ne mogu da se odlučim da li se muzika trudi da bude što bolji soundtrack za krajolik ili se predeli upiru da izađu u susret onome što curi iz slušalica.


U Beču je još hladnije nego u Beogradu. Veje sneg i duva vetar, razmišljam kako će biti baš fino za posle koncerta. Posle brzinskog check-ina u hotelu, i ostavljanja stvari, hitam u Gasometer. Da ne razglabam sad, izguglajte, u pitanju je veoma impozantno zdanje sa jako zanimljivom istorijom.







Skontam da nisam poneo marker. Nek’ ide život, samo široko, možda je vreme da kupim nov, samo za ovu priliku. Tako i bi.










































Nakon kraćeg čekanja u redu, puštaju nas unutra. Prvo garderoba, a onda trk do štanda sa merchom. Slab izbor nosača zvuka me je malo razočarao, tako da uzeh samo Hand Cannot Erase na ploči. Nisam valjda bezveze kupovao marker?

Kupujem crnu majicu za sebe i sivu za nju. Valjda joj neće biti velika.





Jedino mesto u Gasometeru gde je dozvoljeno pušenje je neki lounge area gde zauzimam busiju sa pivima, a preljubazna konobarica Vivienne kaže da mogu da ostavim kod nje kupljene stvari dok traje koncert. Hvala, Vivienne!

Iiiiii, došao je taj trenutak. Pun je Gasometer, ima par hiljada ljudi. Neverovatno koliko starijeg sveta, mislim da sam sa godinama bio daleko ispod proseka. Nakon uvodnog video materijala, kreću i ređaju se Nowhere Now, Pariah, Home Invasion i Regret #9.




Potrebno je neko vreme da se mozak i srce srode u procesu shvatanja onoga što se dešava. Kao skamenjen. Hipnotisan. Ne znam gde prvo da gledam. Iza benda je OGROMAN led ekran sa nestvarnim vizualima. Rasveta je brutalna. Zvuk kristalno jasan, čak do granica neshvatljivosti. Stiven ima majicu sa srcem. Lepo je raspoložen. Novi gitarista Aleks Hačings je ispunio sva očekivanja. Adam je standardno na nivou zadatka, predivno je šta čovek radi, koliko sama svirka toliko i farbe koje koristi. Krejg Blandel mi se definitivno dokazao kao jedna prava bubnjarčina, sa ogromnim muzikalnim srcem i opasnim vokabularom fraza. I da, set je nenormalan, i još veći nego na prošloj turneji. Nik Begs je meni trenutno omiljeni basista. Više o njemu kasnije.

Tek kada je krenula The Creator Has A Mastertape sam polako hvatao korak sa realnošću. Sve PT “obrade” su bile sjajne i nisam se osećao da bilo šta fali.

Refuge sam snimio celu i delim je ovde. Grlo pocepao, mislim da je i malo suzica tu bila krenula. Nakon toga People Who Eat Darkness pa Ancestral. Poslednji segment toga, isto snimljen, jer mislim da je nadrealno šta tu sviraju.

Pauza od 20 minuta. Piva, cigara… Po povratku kreću sa Arriving Somewhere But Not Here. Ja jedini pevam i đuskam. Austrijski đuturumi i metuzalemi kao da su došli dnevnik da gledaju. Posle toga kratki uvod i izlaganje o pop muzici a onda Permanating. Kaže kako voli kad mu likovi u Machine Head i Opeth majicama đuskaju uz njegovu pop pesmicu. I stalno gleda na pedometar i obaveštava nas koliko kalorija je sagoreo. Zaključak je da je bolje svirati bubanj, više se troši.

Dok traje Permanating iznad bine je ogroooomna disko kugla, a onda se preko bina navlači poluprovidna zavesa za dodatne projekcije dok traje Song Of I i Lazarus od PT. Mnogo moćno izgleda ali malo je teže opisati.

Posle toga idu Detonation, The Same Asylum As Before (yay!) a onda Heartattack In A Layby. Cigla kroz srce. Hiljade mačeva i noževa u srce. Austrijska publika nula poena. Magarci.

Nakon toga ide instrumentalni Vermillioncore pa još jedan PT – Sleep Together. Nije mi neki izbor pesme kada je Fear Of A Blank Planet u pitanju ali dobro, poklonu se u zube ne gleda.

Na bis je izašao samo Stiven i otprangijao na Telecasteru Even Less, solo, bez benda. Dolaze ostali i onda iznenađenje. Poslednji put kada je Stiven svirao Beč, baš tada je umro bio Prince i odsvirana je neka nesrećna obrada. Sada su odsvirali brutalnu verziju Sign Of The Times. Prvi put na turneji. 

Nakon te euforije je išla The Raven That Refused To Sing za kraj i smiraj.

Pokupio merch i jaknu i lagano napolje na čekanje. Upoznao brdo kul ljudi iz Nemačke, Holandije, Italije i Perua. I na kraju prvo se pojavio Nik Begs. Kakav džentlmen i ljudina. Izblejao, slikao se sa svima, potpisao šta treba, sve 5.





















Postaje neizdrživo hladno, ali glupo je odustati. Tour manager dolazi i kaže da može potpisivanje ali nema slikanja. Smor.

Vilson na kraju konačno dolazi. Nekako je mali i mica i sav tako fin i opušten. Ok, nisam ga ni zamišljao kao nekog drkoša, ali ovo je bilo baš wow. Potpisuje mi ploču i vraća oslovljavajući me sa “Sir”.

Zamolim ga samo za jednu sliku i kažem da sam došao skroz iz Beograda na koncert. Tu se frapirao kad sam rekao i onda je Tour manager popizdeo uz “ah, fuck it, just give me the bloody phone” i slikao nas. Dok je slikao uplela nam se Stivenova kosa preko faca, pa je onda rekao “oh, we’re having a bad hair moment” i onda je moralo ponovo. Pristao je i na jednu grupnu sa svom preostalom ekipom i onda bio odvučen u hotel.




Pozdravio sam se sa svim divnim ljudima i krenuh i ja nazad u hotel. Tek kad sam ostao sam je krenuo udarac adrenalina i nalet sreće. Suze same idu. Osetio sam se kao dete. Kao istinski srećno dete. Dan koji nikada neću zaboraviti. Hvala. Hvala do neba, hvala.





















Memoari Jedne Gejše

9/02/2019



O Mazdi MX-5 Miata je već bilo reči na ovim stranicama, a i red bi bio da započnemo ovu “epopeju” jednim pravim momačkim automobilom. 

Borisa sam upoznao na jednom od druženja kod najboljeg mehaničara u gradu, Mirka Rašića, na internetu poznatog kao Mechanic Belgrade (ovo nije plaćena reklama), i nakon kratkih pregovora dobio njegovu Miatu na jednodnevno druženje.


Kao mladić na odsluženju vojnog roka, Boris je bio negde na brodu u Jadranskom moru, i listajući časopis naleteo je na predstavljanje Mazde MX-5. Tu je sve počelo. Devetog februara 1989. Mazda je u Čikagu predstavila Miatu koja je udahnula nov život kultu malenog kabrioleta, brižljivo i strastveno građenom prvenstveno u Britaniji, na temeljima legendi kao što su MG B, Austin Healey 3000, ili Triumph Spitfire. 

Ideja malog, laganog, pristupačnog i veoma zabavnog za vožnju kabrioleta je tada uspešno vaskrsnuta, i danas je MX-5 najprodavaniji automobil bez krova svih vremena. 




U međuvremenu, Boris je pre nekoliko godina konačno došao do svog primerka. Automobil je prvobitno pripadao legendarnom Draganu Sakanu, jednom od pionira advertajzinga u Jugoslaviji. Nakon njegove smrti, na kratko je promenio vlasnika, pre nego što je produžio dalje do Borisa. 

Legenda kaže da su Sakan i njegov dobar prijatelj Dušan Kovačević (da, ONAJ Dušan Kovačević) kao poslednji Mohikanci ’91 baš ovom Mazdom išli na putovanje u Zagreb, sa sve beogradskim tablicama… Kako li je to pričati sa Kovačevićem o automobilima? 

Nakon mnogo patnje sa nestručnim majstorima, Borisova Miata je konačno pronašla vredne ruke jednog pravog eksperta i od tada su se sve kockice sklopile. Pričamo o automobilu proizvedenom 1989, dakle u pitanju je prva godina proizvodnje. U tom svetlu, daleko je od toga da je muzejski primerak, ali je itekako voljena, pažena i mažena. 



Zimi se nikada nije ni vozila, tako da proteže noge samo kad je lepo vreme, što i objašnjava nekih 113k na cajgeru. Iako poseduje originalne felne, Boris je svoju Miatu počastio ovim period correct draguljima nasleđenim od svog oca, koji je iste furao na svom Opelu Rekordu. 

Farba nije originalna, i trebalo bi u skorijem periodu da se obnovi, potrebne su neke sitnije popravke kao što je plastika oko brave poklopca gepeka, letnje gume sa tišim nivoom buke… 

Suštinski, Boris je čovek koji zna da uživa i njegov fokus je na tome da automobil pruža taj istančani plezir, a ne da bude doterana kraljica skupova oldtajmera ili muzejski primerak. 
Kao takva mi je i poverena na jedan dan… Mala japanska gejša, devojčica samo devet godina mlađa od mene.

Legoh i raskomotih se

Prvi utisak kada se uđe u automobil je da se ne sedi nego leži, bukvalno na samom putu. Pa se onda tako i raskomoti, jer je sve kao saliveno, sedište može da se pomeri napred-nazad, i nagib naslona može da se podešava. Tu se završava sav komfor i opcije. Kada se izlazi napolje, potrebno je savladavanje mnogih tehnika, i verujem da tek nakon nekog vremena se uspe da to ne izgleda kao epileptični napad. 

Kraj haube se ne vidi, ali teško da će ikada išta moći da bude cool kao pop-up farovi, koji ovde pomažu da se dobije barem neki utisak o tome gde je zapravo taj kraj. Kao nekad FAP 1314 što je imao na branicima one šipkice sa kuglom na vrhu, samo što je ovo 76 puta zabavnije. 


Servo ne postoji, tako da je manevrisanje po Beogradu tiha patnja, ali čim se izađe van grada i ne staje na svakih 20 metara, to postaje nebitno, jer…

Ne sećam se kada sam poslednji put vozio automobil sa ovako lepim kvačilom i primanjem gasa. Jedine reči koje mogu da prizovem da opišem ukupno vozačko iskustvo su harmonija i sklad. Mašinsko zadovoljstvo. 




Ručica menjača je jako kratka i pomalo tvrda u odnosu na ono što se sada ugrađuje u moderne automobile, ali zato pruža takvu uživanciju pri svakoj promeni brzine, da uhvatim sebe kako to radim i kad nije neophodno. Bukvalno sam počeo da prilagođavam stil vožnje tome da što češće menjam brzine. Dečja igra, u pravom smislu tih reči.  

Ples po Kosmaju

Sa mojim bratom blizancem Darkom sam se zaputio ka Kosmaju, i vrlo ubrzo smo ugasili ranije pripremljenu plejlistu, jer je samo kvarila ugođaj, a bez krova se čuje svaki zrikavac pokraj puta. 

Svako međuubrzanje je mali koncert, a obilaženje drugih učesnika u saobraćaju nas transformiše u kaskadere na snimanju imaginarnog akcionog filma. 




Dok pokušavam da usavršim svoj ples kroz krivine, osećam kako se karoserija uvija i dodatno omamljuje mnogo više nego što bi termin torziona rigidnost mogao da sugeriše. Svaka i najsitnija neravnina se direktno prenosi na volan, preciznije nego kad mi telefon vibrira na stolu. 

Dugi pravci postaju dosadni i opet tražim razloge da menjam brzine, kako bih sa svakom promenom u desnoj ruci dobio zadovoljavajući, mehanički “klak”. 

Kao, dozvoljava mi da ja budem “gazda”, a u stvari je ona ta koja konstantno diktira šta i kako želi. Veoma bezobrazno… Ipak, stalno je nežna i ne traži da budem grub, prosto me mazi i timari kao neobuzdanog konja (jeste, taj sam) da ne idem iznad propisanog ograničenja, a ja pokušavam da utvrdim da li iz auspuha dopire sopran ili alt… Dok ćutke upijamo krajolik, gejša nam peva najlepše arije.


Stižemo do Spomenika kosmajskom partizanskom odredu na Malom visu, nešto kao malo slikamo, i idemo dalje jer ne možemo da dočekamo da se vratimo Mazdi. Na pumpi u Mladenovcu nas pumpadžija gleda kao da smo parkirali Bugatti Chiron i pita koliko košta auto. To je zato što se Mazda u stvari smeje, i gde god se pojavim tera i druge da se nasmeju, na sve strane ljudi ablenduju, mašu, kratko svirnu u znak pozdrava… 

Gejša čini da se osećam dobro. Pruža taman toliko otpora da nikad nije dosadno. A opet, lepršava i lagana kao perce, kao moja devojka kad me zamoli da plešemo, a ja ne znam, pa nešto tupkam kao medved. Dobro, fakat sam ovde ipak malo manje nezgrapan. 

Da podvučemo crtu

Ne, ona nije za svaki dan, te ne smem ni da zamislim kako izgleda voziti je po kiši, okružen veštim, ljubaznim i uviđavnim beogradskim vozačima. Zimu jednostavno zaboravite, osim ako ne želite ozbiljno da ugrožavate i svoje zdravlje i dugovečnost auta. 

Summa summarum, moram da kupim kabriolet, sedišta puta dva. U poslednje vreme se moja naklonost ka Japancima prilično pojačala, a nakon ovog iskustva, i uzevši u obzir da su Honde S2000 em ređe em skuplje od Miate, vrlo sam konkretno usmeren. 


Neponovljivost osećaja ovakve vožnje nema cenu. Što kaže Darko: “Ovo je potpuni Zen, blejiš na otvorenom, a voziš se.” Veliko hvala, Borise, bilo je nezaboravno.