bajaga & instruktori

Bajaga & Instruktori - Jahači Magle

5/21/2019

Jaše se često na krilima jugonostalgije, ponekad opravdano, ponekad ne, ali postoje situacije i osobe koje nekako bivaju izmeštene iz bilo kakve dileme. Još pre nego što sam krenuo u školu znao sam za Bajagu. 


U domu u kom se stalno slušala sjajna muzika, od rocka, jazza, popa, do metala, elektronike i klasične muzike, postojalo je i posebno "odeljenje" za domaću muziku u kom je uglavnom predsedavala moja mama, i koliko me sećanje služi, uglavnom je ona kupovala ploče i kasete jugoslovenskih izvođača. 


Jedan od njih je svakako bio i dragi Momčilo. Iako nije prvi album Instruktora koji sam čuo (počelo se ranije), Jahači Magle mi je i dan danas najdraži. Slušao se sa PGP kasete, koja nije imala originalni cover, već onaj sa ispisom naziva benda i albuma.


Tek kad sam nabavio ploču sam skontao da je dizajn covera jedan od najboljih, ako ne i najbolji na ovim prostorima. Ko zna kakvu bih sliku stekao da sam kao dete imao ploču umesto kasete...

Beogradska ekavica. Gomila izraza koje ne znam šta znače. Ali taj album me pokreće i vozi, voleo sam često da ga slušam. Volim i dalje. Verovatno nikada neću prestati. Iz današnje perspektive shvatam da sam zapravo spojio iskonsku, neukaljanu dečju ljubav sa fascinacijom iz perspektive odraslog čoveka, muzičara. 


Baki potpisuje sve numere, osim kratkog izleta sa Žikom u "Samo nam je ljubav potrebna" gde se potkrada i kratak segment "All We Need Is Love", preuzet od The Beatles. 


Album otvara "Ja mislim 300 na sat" sa okrutno dobrim rifom, jahanjem po čajni od strane Vlade Golubovića, nestvarnim preokretom i predivnim fretless basom u refrenu, i sumanutim pratećim vokalima gostujuće Josipe Lisac. Nastavlja se "Kao ne zna da je gotivim", koju sam od malih nogu obožavao iako nisam imao pojma šta je to "gotiviti".

Samo Baki može da napiše pesmu o obrvama, a ne peva o Fridi Kalo, i da to sve ispadne simpatično. To njegovo polu-pevanje kao medijum za prenošenje njegove jedinstvene poezije je nešto što je toliko drago i šmekerski, stvarno ne mogu da zamislim mentalno zdravu osobu koja ne voli Bajagu. 


"Red i mir" mi je muzički i svirački možda najmanje interesantna, jer je klasičan rokenrol standard, ali zato tekst opet dominira kad kaže "Lično više volim Strat, jer mi leži takav vrat." Muzičari će razumeti, ostali ko vas jebe, tako je, Baki, tako i treba. 

Pošto generalno smara analiziranje albuma pesmu po pesmu, napomenuću da inače nešto ne mirišem Cukića, iako ga poštujem, ovde je briljirao na "Bam bam bam", i ne znam da li da se radujem što je otišao da radi solo posle ovog albuma ili ne. 


Vladu Golubovića nisam nikada zvanično upoznao, ali mnogo volim njegovu svirku i siguran sam da je njegov pečat prenet na neki moj opšti puls i groove, hteo ja to ili ne, obzirom na činjenicu koliko puta sam slušao ovaj album.


Stondirani vajb "Straha od vozova", predivna nostalgična mantra vraćanja kući iz "442 do Beograda"... Ovo je album koji spaja staru Jugu. Ovo je album koji je odrastanje i opšta kultura. Obavezan sastavni deo svačije muzičke kolekcije. Album koji treba da puštate svojoj deci. 


Hvala, Momčilo što si bio i ostao najveći šmeker na našim prostorima, što si veliki gospodin, veliki umetnik i ljudina. Živ bio i pravio još mnogo legendardnih albuma. 

eunos

Garažica - Garažni Broj 002: Eunos Cosmo

5/16/2019

Nakon što smo se pošteno izigrali sa Jaguarom, treba razmisliti o automobilu koji će do njega stajati u garaži snova, i mislim da to treba da bude nešto potpuno dijametralno suprotno. 

Jeste li čuli za Eunos uopšte? Ma ništa strašno, to je ustvari Mazda. I oni su hteli da se igraju kao i ostali Japanci, pa su bili spremali svoj odgovor na Lexus, Infiniti i Acuru, ali nažalost ta igranka nikad nije zaživela. Delimično jeste kroz kompleksni sistem dealershipa u Japanu, da vas ne masiram sad nepotrebno...


Po toj logici stvari Eunos je kratko živeo kao zaseban Mazdin brend, ali jedino što je zapravo vredno iz tog perioda je automobil po imenu Cosmo.


Mazda je pre ovoga imala tri generacije modela Cosmo, ali o njima nekom drugom prilikom. Ova, četvrta, interno zvana JC serija, je imala ulogu da Eunos brend lansira u nebesa. Pošto za isti niste nikad čuli, očigledno da u tome nije uspela, ali to ne znači da ne pričamo o jednom nestvarno fantastičnom automobilu. 

Evo, ne mogu da dočekam, Cosmo je jedini serijski automobil koji je imao Wankel motor sa tri rotora! A pored toga je imao i dvostruki sekvencijalni turbo. Sve skupa nekih 300 konja, i nije neka luda cifra, ali nije ovo sportski automobil. Ovo je luksuzni poligon za demonstraciju tehnološke sile. 


Od februara '90 do septembra '95 ih je napravljeno 8853 komada sa desnim volanom, tako da pričamo o relativno retkoj napravi, i možda previše egzotičnoj za prosečnog evropskom auto-entuzijastu. 


Kvalitet farbanja je bio na jednakom nivou kao Rolls-Royce, dok su drveni detalji enterijera dolazili sa bresta iz Liona, koji je nakon poliranja u Milanu transportovan u Japan da bi se ugrađivao u automobil. 

Cosmo je 1990. godine imao touch screen ekran za kontrolu radio i CD komandi, TV prenosa, mobilnog telefona, klima uređaja i navigacionog uređaja koji je imao mape Japana pohranjene na zlatnom disku, ubačenom u CD šaržer u gepeku. 


Instrument tabla je izgledala kao crna, monolitna ploča, sve dok se ne da kontakt ključem i onda zasvetli. Pre 29 godina je to verovatno izgledalo kao da vozite Millennium Falcon.


Daleko pametniji i iskusniji od mene su Cosmo uporedili sa vršnjakom, Jaguarom XJ-S, barem kada su vozne karakteristike u pitanju. Iako je imao samo četvorostepeni automatik, Cosmo je itekako voleo da se zgazi i pokaže šta zna. 

Trenutno se može naći za 10-15 hiljada dolara, što i nije toliko mnogo za ovaj divni komad istorije. Ne znam samo koji majstor bi znao ovo da održava. 

garažica

Garažica - Garažni Broj 001: Jaguar C-Type

5/02/2019



Jeremy Clarkson je jednom davno rekao: “A man can never have too many lists.” Čovek takođe ne može i ne treba da prestane da stalno preispituje sadržaj svoje virtualne garaže i da konstantno izmišlja i otkriva neke nove favorite, uz neizostavno poštovanje prema starosedeocima iste. 

Iako nemam običaj da igram Loto, otkad znam za sebe zamišljam tu neku savršenu garažu. To svakako nije monogamno mesto, ali ne mogu nikako da se odlučim da li ona sadrži strateški odabranih 5, 7, 10 ili više veličanstvenih… Ili pak naginjem više megalomaniji poput Sultana od Bruneja? 

Kako god okrenem, blog i platforme po internetu mi omogućavaju da barem virtuelno gradim i uzgajam svoju… Garažicu! Deminutivić, jer - samo skromno. 

U Garažici treba imati samo ona vozila koja baš žarko želite. Tamo nema mesta hrčkovanju i skupljanju radi skupljanja ili kompletiranja nekakvih besmislenih spiskova i lista. Samo probrana ekipa. 

E sad…


Trkački automobil mora da ima pedigre. Bar bi tako valjalo, mada nije to neko pravilo. Treba da je mali, okretan, neudoban, glasan, nervozan i možda čak i malo ružan. Ko je video da se trkački automobili prave i dizajniraju da budu lepi?

Isti taj trkački automobil treba da pruža neizmerne količine zabave i sreće, kao kad babi ukradete posudu sa kremom dok pravi kolače i varjačom se mažete po glavi dok vam ne pozli. 


Kad bih baš imao novaca, verovatno bih to prvo mesto u Garažici popunio baš jednim takvim. Niko ne zna da napravi trkalicu kao Britanci. To bi bio Jaguar C-Type, prvo pa muško, jer “C” u nazivu označava “Competition”.


Izgleda kao neka spljeskana čokoladna bananica, ali je ustvari veoma unapređeni XK120, sa posebno izrađenom cevastom šasijom, pojačanim motorom, vešanjem i kočnicama. Daleko je to od vanvremenske lepote koju je kasnio svetu pokazao E-Type


Od 1951 do 1953 je napravljeno 53 komada, a mala jurilica je u tom periodu odnela čak dve pobede na prestižnoj trci 24 sata Le Mans-a. Prvi put su to učinili Peter Walker i Peter Whitehead, a drugi put su 1953 Duncan Hamilton i Tony Rolt vozili daleko unapređeniji automobil, sa disk kočnicama. 

Nakon ove pobede počela je opsesija sa ugrađivanjem disk kočnica i u regularna vozila. Iako je danas možda simbol luksuza i prestiža, Jaguar je oduvek znao da iznenadi i u mehaničkom smislu i podario nam ozbiljne sportske mašine kao što je to bio XJ220


Za ozbiljan C-Type komad sa nekom iole važnom trkačkom istorijom očekujte osmocifren iznos u dolarima ili evrima, zavisno od toga na kom kontinentu pratite prestižne automobilske aukcije. 

Kyosho De Tomaso Pantera GTS

3/22/2018

Predstavljena davne 1970. počela je da se proizvodi odmah sledeće godine. A imala je ozbiljne cipele da popuni, morala je da zameni legendarnu Mangustu. Pantera je ne samo jedan od najboljih metal bendova ikad već i zauvek sexy italijanska mašina sa ozbiljnom knedlom u vidu Fordovog V8 motora pod haubom.

Za dvadeset godina ih je napravljeno čak 7260, što je poprilična cifra obzirom na to da je u pitanju ipak čistokrvni sportski automobil. Dizajn potpisuje legendarni Tom Tjaarda pod okriljem dizajnerske kuće Ghia. 

Kako su godine prolazile, izlazile su razne nove verzije, koje su uglavnom imale sve više diskutabilnih aerodinamičkih dodataka. Negde u samoj sredini svega toga se našao GTS, koji se raspoznavao po crnoj haubi, prednjem poklopcu "prtljažnika i pragovima. Naravno, pošto je to bilo moderno, imala je i proširene blatobrane, nešto poput mode koju je kroz svoje godine razvoja diktirao Lamborghini Countach. 

350 konjskih snaga možda nije mnogo za današnje standarde, ali u ono doba je bila cifra vredna poštovanja. Uz mnogo mehaničkih problema, sklonosti ka rđanju i lakom pregrevanju kabine, Pantera je izgradila veoma vernu bazu pratilaca. 

U današnje vreme valjan primerak neće biti lako naći bez nekih 150K evra. Ali, postoji i jeftinija i jednostavnija varijanta da se uživa u blagodetima Pantere.

Japanski Kyosho je 2014. izbacio Panteru u L i GTS verzijama u razmeri 1/18. Čistunci preferiraju L, jer su originalne linije automobila netaknute, dok nekim drugima ipak više paše mišićaviji GTS,

GTS je urađen u američkoj izvedbi, i bio je dostupan u crvenoj i žutoj boji. Zbog previše sličnosti sa drugim italijanskim sportskim automobilima odlučio sam se za žuti. 

Model je izrađen uz standardno visok nivo kvaliteta i obrade, sa mnoštvom detalja. Pored četiri otvaranja, moguće je podizati i spuštati farove, a unutrašnji poklopac motora je obložen plišom i može se izvaditi. 

Takođe, model ima i funkcionalno vešanje. Ukratko, model je nastao u neko malo srećnije vreme hobija, kada su se pravili daleko kvalitetniji modeli. 

Pre nego što pogledate galeriju slika, napominjem da je model na prodaju, po ceni od 95 evra. 


























So vulnerable, but it's alright.

7/23/2017


Nekada sam manijakalno kupovao Modern Drummer. Američki najveći bubnjarski časopis koji je nekad stvarno bio biblija i bio jedan jako važan izvor informacija u mom životu. Nije bilo interneta, a MD je konstantno pisao i izveštavao o svemu što jednom modernom bubnjarčiću može da bude relevantno u životu. Sada su samo bleda kopija onoga što su nekada bili. Tja.


I tako u jednom od brojeva izađe vest da Tim Alexander iz Primusa ima novi bend sa Maynardom Jamesom Keenanom iz Toola i još nekim meni nepoznatim ljudima! A Perfect Circle se zove bend, kaže. Kao neko ko voli Primus odvajkada i neko ko je u tom trenutku već par godina bio ozbiljan fan Toola, malo je reći da sam se obradovao. Pred kraj tinejdžerstva i početak hipsterskih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, bio je pravi trenutak da se u mom životu pojavi još jedan bend vredan slepog fanatizma. I tako i bi, sad kad pogledam tih dvadesetak godinica unazad. 


Nedugo posle toga, engleski Metal Hammer je na jednoj od svojih CD kompilacija objavio "Rose". Potpuni zbun. Čudno. Neočekivano. Lepo? Jes' lepo, al' ne mogu da se naviknem. Pošto ne volim da slušam pesme, već cele albume, izvrteo sam je nekoliko puta i ipak odlučio da sačekam da se pojavi ceo album pre nego što počnem da gradim bilo kakvo mišljenje.  


Iiiii, došao je taj trenutak. Stigao je album. A onda krenu. I ne prestade. Besomučno slušanje unedogled, kao droga. Ne mogu da prestanem. Ma kakav "Rose", ima milion boljih pesama. Maynard James Keenan je negde jednom izjavio da je Tool kao njegova muška, gorda strana, dok APC predstavlja neku nežnu, žensku stranu. Da. Slažem se skroz. I vremenom mi je APC postao daleko draži. Kao muzika. Kao emocija. Kao atmosfera. Baš iz tog nekog aspekta. Mračno je, ali nije neprijatno. Tužno je, ali nije patetično. Melanholično je, ali nikad dosta. Ima tu i tamo riljanja koje je baš onako, pravo rokersko riljanje radi riljanja, i kao takvo je samo sebi svrha. Odličnost.


Tog leta 2000. godine sam kao i svakog leta do tada otišao u posetu babi u Sarajevo, ali sam ovog puta sa sestrom, tetkom i tečom otišao i u Hercegovinu i u Hrvatsku na more, a zatim kod njih u Belgiju. Sve kolima. Na suvozačkom mestu, pored pokojnog teče, koji mi je usadio nenormalnu ljubav prema automobilima i umnogome uticao na moj muzički ukus. Čovek koga sam neizmerno voleo i na koga kad god pomislim usne mi se same razvuku u osmeh. Aminovao je bio APC pa sam se bio popeo na glavu ceo put. 


A onda kada smo došli u Belgiju, svaki dan po ceo bogovetni dan sam samo slušao Mer de Noms. To je moj soundtrack za inostranstvo. Moj soundtrack za prvi put sam u belom svetu. Moj soundtrack za neku neuzvraćenu ljubav prema nekoj maloj Zemunki veslačici koja verovatno nikada ništa nije ni znala o tome. A verovatno ne bi skontala ništa od svega toga, pa ni mračnu romantiku koju Mer de Noms nosi u sebi. Lepo je kad sam sebi napraviš neki ceo mali svet od jednog albuma, i uvek možeš da mu se vratiš i proživiš ga za sebe. Iznova i iznova. Možda čak i kao da je neki vid mazohizma, kad stalno želiš da ponovo osetiš tu tugu koju nosi recimo Orestes. I dan danas ako pustim i pažljivo slušam, teško da neće knedla u grlu zastati na poslednjem refrenu. 


Tek posle, kada sam nabavio originalni CD sam shvatio da su pesme ustvari većim delom kreacija čarobnjaka Billyja Howerdela. Maynard James Keenan jeste udahnuo muzici svoj prepoznatljivi šmek i pisao tekstove, ali mršavi ćelo je ipak tu mozak operacije. Kroz album su prodefilovali neki neverovatni muzičari kao što je predivna Paz Lenchantin, koja sada svira bas u Pixies. Troy van Leeuwen sada svira gitaru u Queens of the Stone Age. Tim Alexander je na kraju svirao samo na prvoj pesmi na albumu, i to ga je odsvirao tako kameleonski da nikad ne bih rekao da je on. 


Ipak, Mer de Noms je doveo do zaljubljenja u jednog od, po mom skromnom mišljenju, trenutno najboljih bubnjara. U pitanju je Josh Freese. Čovek koji je odlupao stotine albuma koje volimo, a da toga nismo ni svesni. Verovatno ni on sam nema pojma gde je sve svirao. Prava kalifornijska studijska pljuca, čovek koji je odrastao podjednako na panku, metalu i džezu i koji je kao jako mlad stekao reputaciju i izgradio se kao surovi profesionalac. APC svira iz ljubavi i to se oseti. Svaka fraza košta barem milion dolara. Svaki udarac je kao betonski blok. Svaki groove pomera cele kvartove iz temelja. Tako se svira bubanj. I nikako drugačije. Sa ovim albumom sam počeo da želim da sviram DW bubanj. Sa ovim albumom sam odlučio da potražim te Vater palice i probam ih. I dan danas ne sviram ništa drugo. 


Ogromna je važnost ovog albuma u mom životu. Tek sad kad krenem da pišem o tome, malo se čak i uplašim. 


Moja poseta Belgiji nije vizuelno ovekovečena jer tad nije bilo ni digitalnih fotoaparata (barem ne pristupačnih), a kamoli smartfounova. Ponekad mi je drago što nemam tu manijakalnu potrebu da gde god odem svaku sitnicu slikam, jer eto kao tad ta Belgija, neke stvari ostaju zauvek usečene duboko u sećanja i ne mogu da izblede. Ostaju kao neki scenario, kao nesnimljen film, samo za mene. A Mer de Noms je soundtrack, već rekoh.

Antwerpen. Drugi grad po veličini u Belgiji, "prestonica dijamanata", skroz fensi priča, prelep grad, mnoštvo toga za razgledanje i uživanje. Moj fokus na svemu onome što nema kod nas - uglavnom second hand prodavnice diskova i ploča. Fascinacija divnim voznim parkom. Fascinacija prelepim crnkinjama iz red light districta koje nude nižu cenu jer sam im sladak. 


Računam koliko je to diskova i razmišljam da mi je bolje da kupim diskove. Ovako retroaktivno, ne znam da li da se kajem ili da se radujem toj odluci, većinu tih diskova više svakako nemam. Seksa sa crnkinjama nije bilo a po svemu sudeći neće ga ni biti (plaky).


Probudim se ujutro, doručkujem nešto divno. Smotam travu ili hašiš, ponesem sa sobom, i idem da bazam po gradu. Izađem napolje, krećem ka centru, i kreće "The Hollow". Svakako jedna od jačih pesama na albumu, i ona je ustvari ono što instant budi negde u dubini tu glad najgore moguće vrste o kojoj i govori. Požuda za osobom koju nemaš. A imao bi. Volio bih da te ne volim, volio bi a možda i ne bi. I jedna od retkih na albumu koja se ne uklapa u koncept imena. Praznina koja zjapi iz slušalica i proždire. A opet svaki put kad je čuješ na početku albuma, srećan si što si dobio svoju neprijatnu dozu droge. 

"Magdalena" i "Rose" nose ženska imena i koketiraju opet sa sličnim temama. Ova prva očigledno govori o lascivnim mislima ka nekoj gospodarici noći, isto kao što sam i ja merkao crnkinje pa na kraju ipak nisam skupio testise. "Rose" mi je nekako uvek polu-filler, valjda zato što me nije toliko dojmila na prvo slušanje. Ali ne preskače se ništa.


Prvi singl sa albuma, "Judith", ima monumentalnost jedne himne. Maynard svojoj majci bukvalno psuje Boga. Jer je verovala a ceo život bila invalid. Ja ne verujem, pa nekako saosećam sa njim. Naljutimo se zajedno dok traje pesma. Josh Freese svira najlepše prelaze u 3/4. David Fincher je režirao spot kako samo on može, gde se primećuje hiljade nestvarno lepih kadrova. Može da se gleda spot bukvalno sto puta i svaki put nešto novo da se primeti. Deo kad je brejk, a Paz vezuje kosu je jedan od najseksipilnijih momenata u muzičkim spotovima ikad. A ne znam da li traje i ceo sekund. 


Šetajući pored reke, zavlačeći se među opskurne kafiće i pabove, uvek tu negde naiđe "Orestes". Jedan od najlepših komada muzike ikad, po mom skromnom mišljenju. Iako je drugi singl sa albuma i sama po sebi divna pesma koja govori o razočarenju u ljude, "3 Libras" ne može da se izbori sa težinom koju je Orest ostavio za sobom. Pa sednem onda malo na obalu reke, svaki put kad naiđu policajke ja se štrecam, a one svaki put misle da ih gledam jer su mi lepe pa mi se još osmehuju. Iz divljine došao u civilizaciju, sedi i rehabilituje se. Samo kad bi znale kako je pod tim slušalicama...


U međuvremenu sam tokom godina kupio album i na disku i na ploči. Fanatizam, jeste. Jer na ploči ima produžena verzija "Sleeping Beauty". Lepša je tako, duže traje intro pre nego što grune ceo bend. 

Dok polako pada mrak i smucam se po marokanskim najtšopovima da probam svih 50 vrsta Fante, na slušalice navire "Thomas". Neverni Tomislav. Najžešća pesma na albumu, kroz koju samo čekaš kada će da se "upali" onaj još jedan red distova na gitarama pred kraj, da samelje sve pred sobom. 


Artwork je nešto što se mora pomenuti. Napravili su svoj font/pismo koji se uz relativno mali trud mogu dešifrovati. Kada se pogleda na ovaj način, na omotu zapravo piše "La Cascade des Prénoms" a ne "Mer de Noms". Klasičan dizajn iz tog perioda, sa logoom urađenim u zlatnoj foliji (samo za CD verziju, na vinilu je narandžast). Divne stvari. Jako je lepo držati ovu ploču u rukama. No. 


"Renholdër" i "Thinking of You" već kao da polako ušuškavaju i pripremaju za san. Od pomalo etno prizvuka selimo se u neki NIN industrijal melos dok Maynard pripoveda sve divne skrivene čari analnog seksa (ili nešto slično tome, pesnička je sloboda svima nama svojstvena). "Breña" je nešto na šta je potrebna posebna priprema. Dubok uzdah i kreće. Svaki put je test izdržljivosti, da li ću uspeti da "izvučem" sve što Maynard peva, ako se slučajno usudim da pevam sa njim. A i ako ne pevam, nije svejedno. Probada negde dole duboko, magnovenje i borba velika. Billyev solo na kraju, kao da ostaje da isplače sve ono što Maynard nije mogao kroz tekst pesme. Opet Joshove nestvarne ideje. Kao da sunce zalazi i povlači u mrak sve za sobom. Namerno ostavljena pauza od nekih cirka minut dok ne počne "Over". Smiraj. Na ploči, alternativna, maaalčice drugačije verzija. 


I onda kad se na kraju naglo prekine, kako da ga ne pustiš ponovo?

Nakon 17 godina i dalje obožavam da ga pustim. Naravno, najdraže iskustvo je sa vinila. Tokom godina sam toliko divnih, što srećnih, što tužnih trenutaka imao uz ovaj album, da je bukvalno postao familija.