Sveti Trifun, 14. februar, Dan zaljubljenih. Valentinovo. Kako god, zaljubljen jesam, ali ne slavim nikakve svece. Odlučio sam da taj dan za mene bude praznik, tako što ću otići na koncert Stivena Vilsona. Porcupine Tree sam jednom svesno propustio i ne smeju se više takve greške praviti.
Kao što valjda i priliči, putujem usred zime, sneg pada neprestano u hladno jutro.
Fudeks se pokazao kao dobar izbor jer su autobusi baš udobni i lepo opremljeni (dobar wi-fi, utičnice za punjače, besplatna kafa, sokovi i slatkiši). Put kao takav nije nešto zanimljiv jer je samo snegom prekrivena ravnica, tek tamo posle Budimpešte je brdovitije i znamenitije. Gazda je puštao ex-yu hitove, a ja sam taman imao vremena da obrnem Stivenovu diskografiju.
Ceo put ne mogu da se odlučim da li se muzika trudi da bude što bolji soundtrack za krajolik ili se predeli upiru da izađu u susret onome što curi iz slušalica.
U Beču je još hladnije nego u Beogradu. Veje sneg i duva vetar, razmišljam kako će biti baš fino za posle koncerta. Posle brzinskog check-ina u hotelu, i ostavljanja stvari, hitam u Gasometer. Da ne razglabam sad, izguglajte, u pitanju je veoma impozantno zdanje sa jako zanimljivom istorijom.
Skontam da nisam poneo marker. Nek’ ide život, samo široko, možda je vreme da kupim nov, samo za ovu priliku. Tako i bi.
Nakon kraćeg čekanja u redu, puštaju nas unutra. Prvo garderoba, a onda trk do štanda sa merchom. Slab izbor nosača zvuka me je malo razočarao, tako da uzeh samo Hand Cannot Erase na ploči. Nisam valjda bezveze kupovao marker?
Kupujem crnu majicu za sebe i sivu za nju. Valjda joj neće biti velika.
Jedino mesto u Gasometeru gde je dozvoljeno pušenje je neki lounge area gde zauzimam busiju sa pivima, a preljubazna konobarica Vivienne kaže da mogu da ostavim kod nje kupljene stvari dok traje koncert. Hvala, Vivienne!
Iiiiii, došao je taj trenutak. Pun je Gasometer, ima par hiljada ljudi. Neverovatno koliko starijeg sveta, mislim da sam sa godinama bio daleko ispod proseka. Nakon uvodnog video materijala, kreću i ređaju se Nowhere Now, Pariah, Home Invasion i Regret #9.
Potrebno je neko vreme da se mozak i srce srode u procesu shvatanja onoga što se dešava. Kao skamenjen. Hipnotisan. Ne znam gde prvo da gledam. Iza benda je OGROMAN led ekran sa nestvarnim vizualima. Rasveta je brutalna. Zvuk kristalno jasan, čak do granica neshvatljivosti. Stiven ima majicu sa srcem. Lepo je raspoložen. Novi gitarista Aleks Hačings je ispunio sva očekivanja. Adam je standardno na nivou zadatka, predivno je šta čovek radi, koliko sama svirka toliko i farbe koje koristi. Krejg Blandel mi se definitivno dokazao kao jedna prava bubnjarčina, sa ogromnim muzikalnim srcem i opasnim vokabularom fraza. I da, set je nenormalan, i još veći nego na prošloj turneji. Nik Begs je meni trenutno omiljeni basista. Više o njemu kasnije.
Tek kada je krenula The Creator Has A Mastertape sam polako hvatao korak sa realnošću. Sve PT “obrade” su bile sjajne i nisam se osećao da bilo šta fali.
Refuge sam snimio celu i delim je ovde. Grlo pocepao, mislim da je i malo suzica tu bila krenula. Nakon toga People Who Eat Darkness pa Ancestral. Poslednji segment toga, isto snimljen, jer mislim da je nadrealno šta tu sviraju.
Pauza od 20 minuta. Piva, cigara… Po povratku kreću sa Arriving Somewhere But Not Here. Ja jedini pevam i đuskam. Austrijski đuturumi i metuzalemi kao da su došli dnevnik da gledaju. Posle toga kratki uvod i izlaganje o pop muzici a onda Permanating. Kaže kako voli kad mu likovi u Machine Head i Opeth majicama đuskaju uz njegovu pop pesmicu. I stalno gleda na pedometar i obaveštava nas koliko kalorija je sagoreo. Zaključak je da je bolje svirati bubanj, više se troši.
Dok traje Permanating iznad bine je ogroooomna disko kugla, a onda se preko bina navlači poluprovidna zavesa za dodatne projekcije dok traje Song Of I i Lazarus od PT. Mnogo moćno izgleda ali malo je teže opisati.
Posle toga idu Detonation, The Same Asylum As Before (yay!) a onda Heartattack In A Layby. Cigla kroz srce. Hiljade mačeva i noževa u srce. Austrijska publika nula poena. Magarci.
Nakon toga ide instrumentalni Vermillioncore pa još jedan PT – Sleep Together. Nije mi neki izbor pesme kada je Fear Of A Blank Planet u pitanju ali dobro, poklonu se u zube ne gleda.
Na bis je izašao samo Stiven i otprangijao na Telecasteru Even Less, solo, bez benda. Dolaze ostali i onda iznenađenje. Poslednji put kada je Stiven svirao Beč, baš tada je umro bio Prince i odsvirana je neka nesrećna obrada. Sada su odsvirali brutalnu verziju Sign Of The Times. Prvi put na turneji.
Nakon te euforije je išla The Raven That Refused To Sing za kraj i smiraj.
Pokupio merch i jaknu i lagano napolje na čekanje. Upoznao brdo kul ljudi iz Nemačke, Holandije, Italije i Perua. I na kraju prvo se pojavio Nik Begs. Kakav džentlmen i ljudina. Izblejao, slikao se sa svima, potpisao šta treba, sve 5.
Postaje neizdrživo hladno, ali glupo je odustati. Tour manager dolazi i kaže da može potpisivanje ali nema slikanja. Smor.
Vilson na kraju konačno dolazi. Nekako je mali i mica i sav tako fin i opušten. Ok, nisam ga ni zamišljao kao nekog drkoša, ali ovo je bilo baš wow. Potpisuje mi ploču i vraća oslovljavajući me sa “Sir”.
Zamolim ga samo za jednu sliku i kažem da sam došao skroz iz Beograda na koncert. Tu se frapirao kad sam rekao i onda je Tour manager popizdeo uz “ah, fuck it, just give me the bloody phone” i slikao nas. Dok je slikao uplela nam se Stivenova kosa preko faca, pa je onda rekao “oh, we’re having a bad hair moment” i onda je moralo ponovo. Pristao je i na jednu grupnu sa svom preostalom ekipom i onda bio odvučen u hotel.
Pozdravio sam se sa svim divnim ljudima i krenuh i ja nazad u hotel. Tek kad sam ostao sam je krenuo udarac adrenalina i nalet sreće. Suze same idu. Osetio sam se kao dete. Kao istinski srećno dete. Dan koji nikada neću zaboraviti. Hvala. Hvala do neba, hvala.
