Zvukopis: Joe's Garage, Acts I, II & III
2/25/2016
Ovaj post, i ja zajedno sa njim, ima jedan poprilično težak zadatak pred sobom. Kako dotaći i preneti toliko toga važnog. Toliko neizrecivo lepog. Lucidnog. Blesavog. Uvek ponestaje prideva kada je taj čovek u pitanju. Kada razmišljam i imam klinačke fantazije tipa "koga od mrtvih muzičara bi najradije oživeo?", uvek je on prvi, kao iz topa. Stvarno, ko zna šta bi sve bilo da nije umro mlad?
Kao mali bio je bolešljivo dete, odrastao je u uštogljenoj hrišćanskoj porodici i prvi upliv u muzičke vode je zapravo ostvario za kompletom bubnjeva u lokalnom školskom orkestru. Pametan momak kakav je bio, jednako ga je interesovala sva muzika, ali još kao vrlo mlad je zavoleo mračna imena avangarde kao što su Stravinsky ili Varese. Gradio je svoj cinizam i sprdnju prema religiji, muzičkim trendovima i industriji, uzdigavši se daleko iznad svega toga. U stvari, uzdigavši se iznad upravo SVEGA. Iznad nameštenih hapšenja za navodno bavljenje pornografijom. Iznad zatvora za takve gluposti. Iznad policije koja mu nikad nije vratila dobar deo zaplenjenog snimljenog materijala.
 |
| Zappa u akciji sa bendom, zabeleženo na live albumu "Buffalo", nastup na dan mog rođenja. |
On nikada nije bio obični, prljavi čupavac. Nije se drogirao. Njegove kompozicije su pomogle modernim postulatima muzikologije da utvrde pravilnu vezu između zvuka i muzike. Kroz ceo njegov pozamašni opus koji sadrži preko 60 studijskih albuma proteže se takozvani konceptualni kontinuet koji nalaže da su sva njegova dela komadići jednog ogromnog projekta, povezani. Bio je ateista i stalno se rugao religiji, kao što se, u suštini, s punim pravom, rugao svemu. Ali ne na neki glupi, retardirani način. Njegov humor je uvek imao šarm i znao je da nasmeje na taj neki "pametan" način, da svaki put pomislite da je fora toliko dobra da vam je drago što je razumete i da biste voleli da ste je vi smislili.
 |
| Zappa i prijatelj Captain Beefheart |
Njegovi politički pogledi su bili nezavisni, ali ne i nezainteresovani. Pozivao je na promene i slobodu, čak je imao ideju da se kandiduje za predsednika. Bio je ekscentrični genije. Bio je začetnik toliko toga što danas volimo. Bio je veći od života. Jedan. Jedini. Jebeni.*
Frank. Vincent. Zappa.
Ko zna - zna. Ko ne zna - dva. Njegov opus je monumentalan. Njegova dostignuća su neshvatljiva. Ipak, u moru albuma i izdanja, jedan svetli posebnim sjajem. U pitanju je Joe's Garage iz 1979. Rock opera. Pompeznost. Konceptualni albumi. Samo široko i grandiozno! Hajde, svako od vas ima barem jedan veliki konceptualni album koji voli. Ako to nije slučaj, stvarno je vreme da počnete ozbiljnije da slušate ozbiljniju muziku. Možda je ovo pravi put i početak za vas?
Priča prati kliše Džoa, malog gitariste malog lokalnog benda i njegovo neverovatno putešestvije kroz svet modernog rokenrola. Priču priča narator koji sebe naziva Central Scrutinizer, i kroz istu jadni Džo trpi svakakva sranja i suštinski sve loše što je moglo da mu se desi, desilo mu se. Ali, polako sad.
Joe's Garage je snimljen u Village Recorders studiju u Los Anđelesu i to je poslednji album koji je Zappa snimio negde van svog čuvenog Utility Muffin Research Kitchen studija. Jedan od Zappinih zanimljivih kompozitorskih izuma, ksenohronija, se i ovde ekstenzivno koristio. Gitarski solo snimljen nekada ranije, negde drugde, u nekoj drugoj muzičkoj situaciji se uzme i primeni u novoj pesmi/kompoziciji da bi se dobili zanimljivi rezultati. Pošto je Zappa uvek bio nenormalno pedantan po pitanju metrike, tempa i štima, ovakve stvari je bilo moguće izvoditi. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da na ovom albumu blista jedan Vinnie Colaiuta za bubnjevima, koji se vrlo rado igrao sa produktima ksenohronije i improvizovao do mile volje, dobijamo svojevrsnu poslasticu za sve fanove prog rocka, jazza, fusiona i ostalih muzičkih pravaca za ljude otvorenog uma.
Elem, mali Džo u svojoj garažici sa drugarićima svira besomučno jedno te isto, po ceo dan. Uživa u lepoti jednostavnosti sviranja. Nešto što su mnogi od nas zaboravili, ali dobro, život ide dalje. Prelazimo na Catholic Girls i Crew Slut, čiji nazivi dovoljno govore. Hrišćanke i nisu tako fine kako bi crkva volela da verujemo da jesu, i u svakoj od njih leži po jedna potencijalna Mary. Džo se zaljubio u Mary, ali ona se zaljubila u život groupie devojke i postaje jedna od njih. Džoovo srce se lomi. Naravno, logični sled okolnosti je izbor za miss mokre majice, gde Mary briljira.
Album ide dalje u satiričnom prikazu modernog društva, i Džo naravno nalazi utehu u prvom ženskom biću na koje nailazi, bez ikakve moralne i emotivne odgovornosti. B.B. King da se ne ljuti, ali dotično stvorenje se zove Lucille, i nakon završenog druženja sa njom Džo nas uvodi u sledeću pesmu u kojoj se pita zašto li ga boli kad piški. Ipak, uprkos očiglednom užasu koji Lucille predstavlja u svakom smislu, on se čovek zaljubio! Da se to nije desilo ne bismo nikad čuli možda najbolji reggae koji su belci ikada svirala. Lucille has messed my mind up...
A onda preokret! Džo daje svu lovu u prvu crkvu bele tehnike i nada se spasenju! Naravno ovde se pljuje po Scientologiji i po organizovanoj religiji uopšte, za slučaj da ste pod nekim kamenom živeli ceo život. Narednih nekoliko pesama se nastavlja nebuloza a onda stižemo do numere po imenu Keep It Greasy. Neparni ritmovi. Tajno oružje svih nabeđenih muzičara. Komplikacija. Paterni. Unisi. I tako to. E pa ovo je Sveti Gral svega toga. Srednji deo gde je gitarski solo je u 19/16, a posle se menja u deo koji je u 21/16. Eto, sad kao kad čitate u automobilima i tehničkim podacima a to vas ne zanima pa nemate pojma o čemu pričam. Svakako obratite pažnju na taj deo i kad on naiđe ustanite i probajte da igrate uz to. Nešto logično. Repetitivno. Kao, ima smisla. Što se pričice tiče, Džo je sada u zatvoru, a sugestivni naslov kompozicije nam govori da mu tamo uopšte nije lepo.
Po izlasku iz zatvora, Džo je lud, ispranog mozga, ali i dalje sanja gitarske solaže. Na kraju diže ruke od muzike, nalazi dobar posao i kreće da živi normalan i srećan život. Amerika. A pred kraj albuma kao poslednji ekser zakucan u mrtvački sanduk kreće Watermelon In Easter Hay. Verovatno među najlepšim kompozicijama u kompletnoj istoriji muzike. Svaki put kada pomislim na Franka Zappu, ona mi krene u glavi. Kao neki poslednji, nežni smiraj. Nešto lepo što je ostavio za sobom. Potraga za zaboravljenom najlepšom plažom. Kao u filmu Y Tu Mama Tambien. Zappina žena je samo za taj film dozvolila da se pesma koristi, iako je on rekao da to nikada neće dozvoliti. Kada je videla film rekla da bi i Frank bio zadovoljan. E takva je pesma. To je ta plaža, to je ta priča, to je ta pesma.
Ovaj album. Ovaj album, ljudi. To je riznica znanja. Nepresušni izvor inspiracije. Ovakve stvari se više ne prave. Niko ne zna kako. Niko ne sme. Niko ni ne pokušava. I posle 37 godina ovo raznosi sve pred sobom. Vinnie Colaiuta je vanzemaljac i ja ga volim, mnogo. Njegova svirka je nešto što nikada neću ni pokušavati da shvatim, samo ću upijati svaku notu. Mislim, da sam negde nekad ukačio da je on jako ponosan na ovaj album. Ko smo mi da se tome ne divimo? Hoćemo li sad da ga zavrtimo još jednom?
*Trademark by Bojan Vlajić.
2 comments
Једино Роба Халфорда није омела клета Мара (са камичка)!
ReplyDeleteOn živi nakon ponoći.
Delete