Connoisseur: 2012

Svemirska Klepsidra

12/20/2012

Ručni sat je jedna od onih stvari koje su nas zaokupljale i definisale još otkad smo bili mala deca. U početku su se koristili "samo" za merenje i pokazivanje vremena. Kad kažem "samo" mislim na činjenicu da danas imamo ljuštilice krompira i mašine za pranje veša kombinovane u jednom uređaju.

Sve je više ljudi koji vole da njihove male mašine, gedžeti i uređaji mogu da rade više različitih zadataka istovremeno. Proizvođači satova su zato odlučili da prate trendove, i da nas iznenađuju sa sve luđim, inovativnijim i sofisticiranijim satovima.

Zlatno doba je bilo poprilično uzdrmano kada su Japanci prvi put izbacili digitalne satove na tržište, sa LCD ekranima. U početku su ove satove prezirali mnogi (kao što je bio slučaj sa japanskim automobilima kada su se izlili na svetsko tržište), ali danas Japan predstavlja merilo kvaliteta, pouzdanosti, preciznosti izrade i najnaprednijih tehnologija, kada je reč o bilo kojoj industrijskoj grani.

Ručni sat je statusni simbol koji definiše poziciju i socijalnu moć pojedinca, pogotovo u višim nivoima sistema. Neki od njih su, kao i njihovi vlasnici, jednostavno previše ćaknuti i posebni, i koriste svaku priliku da prikažu slobodan duh svog vlasnika. E pa, to su baš oni koje ja volim, jer nikako ne volim uštogljene standarde i proverene vrednosti.

Ovih dana se mogu kupiti ručni satovi koji su pre dve-tri decenije bili zamislivi samo u naučno-fantastičnim filmovima. Kako oni zapravo uspevaju da proizvedu takve stvari koje stvarno funkcionišu? Neki eksperimentišu sa novim materijalima, neki prave najkompleksnije i najpreciznije mehanizme, dok neki imaju potpuno nove i sveže perspektive u smislu merenja vremena, a ovi četvrti opet samo žele da svetu pokažu ultimativni vrhunac na polju dizajna, stila i balansa. Ima ljudi koji vole Tissot, onih koji bi umrli za Breitling, kao i zakletih obožavalaca Tag Heuera... Ja sam među skromnima. Ja sam zaljubljen u HYT.

Prva klepsidra nas vraća u doba drevnog Egipta, negde oko petnaestog veka pre nove ere. Egipatski faraoni su koristili sistem vodenih sudova u kojem voda kaplje iz jednog u drugi, i tako su merili vreme. Tokom cele godine se moglo pratiti vreme tako što su se koristili jednaki intervali i ravnomerno raspoređene oznake. Ovaj sistem je bio daleko superiorniji od sunčanih satova na koje se nisu mogli oslanjati kada je noć ili kada je oblačno.

Posle 36 vekova koncept klepsidre je vaskrsnut u modernoj Švajcarskoj, ali predstavljen svetu u potpuno novom ruhu. Ideja možda nije toliko revolucionarna, ali i dalje se oslanja na postulat po kome klepsidra funkcioniše - voda i gravitacija. Ručni sat sa tečnošću koju pokreće gravitacija? Neće da može. Lucien Vouillamoz je čovek koji stoji iza patenta moderne klepsidre koja ima dva rezervoara na krajevima zajedničkog kapilara. Mehovi povezani sa glavnim mehanizmom pumpaju tečnost koja biva razdvojena različitim molekularnim polaritetima, slično principu po kom funkcioniše magnetizam. Patrick Berdoz je onaj koji je finansijski podržao ceo projekat, patente i prve prototipove. Kao što kažu, ostalo je istorija...

Tek kada su se dva vizionara upoznala sa Vincentom Perriardom, HYT je dobio svoj sada već dobro znani vizuelni i tehnološki identitet. Konstrukcija se sastoji od gorenavedenih ultra-fleksibilnih mehova koji su napravljeni od materijala prethodno dostupnih samo agenciji NASA. Mehovi rade slično klipovima u automobilskim motorima i omogućavaju tečnosti da se kreće kroz kapilar. Mehanizam je dizajnirao Chronode, dok je Lucien Vouillamoz lično preuzeo na sebe razvoj i proizvodnju tečnih komponenti (koje ekskluzivno radi Preciflex). Ovo je H1, njihov prvi model, koji je već osvojio prestižnu nagradu za najinovativniji koncept na Grand Prix D'Horlogerie De Genève.

Tik iznad mehova, centralno pozicionirano nalazi se brojčanik za minute, a desno od njega je pokazivač radne autonomije (65 sati). Pozadina je providna kako bismo mogli u potpunosti uživati u čudesnom mehanizmu. Što se tiče materijala, H1 je trenutno u ponudi od titanijuma, crnog titanijuma i crvenog zlata, tako da svačiji istančani ukus može biti zadovoljen. Ja bih odabrao crni ili zlatni, ali birajte sami pošto su sva tri ispraćena slikama. Tokom 2012. napravili su 160 primeraka a cene počinju od $47.500 za titanijumsku verziju i idu do $69.000 za zlatne primerke. Čuvajte lovu, najavili su H2, H3 i H4, kao i čelične i kompozitne verzije H1, ali o tome nekom drugom prilikom...

OK, Kinezi, hajde da vas vidim da napravite repliku ovoga.

Srebrni Huligan

12/11/2012

Ime XJ220 onima koji nisu zaljubljenici u automobile ne znači mnogo. Inženjerski magovi, dizajneri, mehaničari i svi članovi tima koji su vredno i strasno radili na projektu su ovom neverovatnom automobilu od samog starta dali radni naziv “XJ220″ prosto zbog činjenice da je trebalo da dostiže maksimalnu brzinu od 220 milja na čas (iliti 354.1 kilometara na čas).

Kada sam bio dete, odnekud sam dobio kalendar firme Standox koja se bavi proizvodnjom boja i lakova za automobile i čini mi se da je za mart mesec bio baš Jaguar XJ220. Popriličnog formata je bio taj kalendar, i to je bio prvi put da sam video veliku sliku ovog lepotana u svoj svojoj sili i slavi. Pre toga se nešto lovilo po Auto Magazinu, Auto Klubu ili uvoznim italijanskim i nemačkim časopisima, ali on je uvek ostajao neka nedodirljiva, savršena enigma… I dan danas cenim da ću biti najsrećniji čovek na svetu kada i ako ga budem video uživo. Avaj…

Teška vremena su zahtevala drastične mere, a Jaguaru nikako nije išlo u tom periodu. Osamdesete godine prošlog veka renomirani proizvođač može samo zlurado da pamti po tome što je izgubio imidž ikone koji je gajio prethodnih decenija, uglavnom zbog osetnog pada kvaliteta izrade i opšte nemogućnosti da se ide u korak sa glavnim rivalima. Na sve načine je pokušavao da se domogne stare slave, i na kraju je čovek po imenu Jim Randle ukazao na izvesno svetlo na kraju tunela.

Ovaj gospodin je bio šef odeljenja za dizajn i inženjering u Jaguaru, u periodu od 1978. do 1991. i mogu ga okarakterisati samo kao jednog sanjara i neustrašivog heroja. On je uprkos svim nedaćama izabrao možda najnelogičniji i najteži mogući način da svoju kompaniju izvuče iz fekalija.

Projekat XJ220 je bio njegova ideja, i on je oko sebe okupio tim od dvanaest volontera, zaposlenih u Jaguaru, koji su pristali da za 0 funti rade na celom projektu, neretko i prekovremeno. Ceo tim je interno prozvan “The Saturday Club”. Gospodin Randle je imao viziju kojom je hteo Jaguar da spasi od propasti tako što bi svetu podario ultimativni supercar, koji bi bio najbrži i opremljen najsofisticiranijom i najnaprednijom tehnologijom.

Keith Helfet je individua zaslužna za vanvremenski dizajn i nezaboravni vizuelni identitet, osoba koja je učinila da XJ220 utka put mnogim drugim automobilima koji su hrabro nastavili stopama u ekstravaganciju i egzotičnost linija i proporcija.

Neizbežno je pomenuti još jednog mangupa koji je imao veliki udeo u stvaranju ovog britanskog sna. Dotična baraba se zove Tom Walkinshaw. On je vlasnik čuvene kompanije TWR (Tom Walkinshaw Racing) i onaj koji je na osnovu pređašnjih uspeha i iskustava ubedio ljude iz Jaguara da može da im obezbedi dobar publicitet tako što bi osvojio ETCC šampionat u vozilima koje priprema njegov tim.

Uspevši u tome, veze između njegove kompanije i Jaguara su se osetno učvrstile i u maju 1988. godine je osnovana zasebna firma pod imenom Jaguar Sport Ltd. i njeno zaduženje je bilo da se bavi sportskim ambicijama regularnih i trkačkih automobila pod okriljem Jaguara. Prionuše ljudi na rad vezan za “regularne” Jaguarove modele, ali o tome nekom drugom prilikom.

Nas ovde zanima to što je Walkinshaw bio zadužen za razvoj motora i mnogih drugih komponenti, a sve to zasnovano na njegovom ekstenzivnom trkačkom iskustvu. Prvobitno je XJ220 zamišljen sa V12 motorom, pogonom na sva četiri točka, upravljanjem na svim točkovima i mnogim drugim pikanterijama koje su tada mogle da se zamisle samo u naučno-fantastičnim filmovima. Bar je styling ostao nepromenjen…

Uprkos minimalnom budžetu, Randle se dovijao na sve načine. Pošto je sarađivao na mnogim projektima i van matične kompanije, zadužio je mnoge manje firme i dobavljače i pridobio ih da rade bez ikakve nadoknade uz obećanje da će biti uključeni u proizvodnju ako projekat preživi i preraste u serijski automobil.

Hteli su da naprave najbrži trkački automobil, koji je mogao da se koristi i kao svakodnevno vozilo, i da se uz pomoć varijabilne aerodinamike ponaša kao svojevrstan “multipraktik”. Mnogo se polagalo i u pasivnu i aktivnu sigurnost, što je bilo vrlo neuobičajeno za taj period i te uslove rada.

Prvobitna zamisao je bila da se motor prilepi na ultralaganu aluminijumsku šasiju i da se sve gradi odatle, tako da su svi dalji elementi podređeni performansama. Dizajn koji je Helfet uradio je bio više nego skin deep, i inkorporirao je izuzetno revolucionarna svojstva uz ekstenzivno korišćenje MIRA vazdušnog tunela.

Jedan od kurioziteta je činjenica da je XJ220 jedan od prvih serijskih automobila čiji razvoj je uključivao i posebne mere pri razvoju aerodinamike sa donje strane automobila kako bi se postiglo što bolje prianjanje i downforce. Od samog početka je ostalo načelo da će motor da se nađe pod staklenim poklopcem, što je pikanterija često kopirana u budućnosti od strane mnogih kasnijih supercar i hypercar proizvođača. Iako je toliko ljubavi i pažnje uloženo u njega, XJ220 je ipak morao da pretrpi pregršt kompromisa u svojoj razvojnoj krivulji…

Prvi prototipovi su imali obećani V12 motor (6.2L/510KS) i pogon na sva četiri točka, ali se pokazalo da je sa tim ključnim odlikama automobil bio jednostavno pretežak da bi ispunio sva očekivanja svojih tvoraca. Jedan od retkih preživelih nosi broj šasije XPO102 i karakterističnu crvenu boju.

Automobil je prvi put predstavljen zadivljenoj javnosti 1988. u Birmingemu, na tadašnjem British Motor Showu. S obzirom na neverovatan odziv, TWR je napravio studiju isplativosti i došlo se do zaključka da je serijska verzija mogla da se sprovede u delo ali uz osetne izmene.

Pre svega, motor koji se našao u serijskoj verziji je umanjeni V6 sa 3.5 litara zapremine (biturbo, 550KS/645Nm), da bi se smanjila težina, spustilo gravitaciono težište i poboljšao ukupni balans. Pogon na sva četiri točka je takođe odbačen kao opcija, na uštrb performansi i u korist smanjenja ukupne težine. Scissor vrata su izbegnuta, a ceo automobil je neznatno skraćen u odnosu na koncept predstavljen u Birmingemu.

Jaguar je zvanično najavio serijsku proizvodnju 1989. godine i tada je rečeno da će se XJ220 proizvesti u ograničenoj seriji od 350 komada po ceni od 361.000 funti. Za samo jedan dan formirana je lista od preko 1.500 potencijalnih kupaca koji su presrećno mahali blanko čekovima. Da bi se uopšte dospelo na listu čekanja, bilo je potrebno uplatiti depozit od pozamašnih 50.000 funti. Prvih 350 koji su se odazvali pozivu za davanje depozita su bili uvršteni na famoznu listu čekanja. Ubrzo su usledili problemi neverovatnih razmera…

Oni koji su bili dovoljno talični da budu na listi odobrenih kupaca su se uskoro suočili sa povećanjem cene na 460.000 funti. Oko 75 potencijalnih kupaca su bili umešani u pokušaje da odustanu od kupovine, i usledili su mnogi sudski sporovi. Među poznatim ličnostima koje su ipak platile za svoj XJ220 su Elton John i Sultan od Bruneja, koji je tražio da Pininfarina redizajnira njegov primerak kako spolja tako i iznutra.

Kada se podvuče crta, napravljeno je ukupno 287 primeraka, od kojih su 6 komada specijalne XJ220S verzije sa karoserijom od karbon fibera i jačim motorom, potpisani od strane kompanije TWR.

Iako nije postizao svoju sanjanu maksimalnu brzinu (Martin Brundle je uspeo na Nardo stazi da iscedi iz njega 217.1 milja na čas), XJ220 je ostao jedan od onih posebnih automobila, koje doživljavam kao neke duhove, otrgnute od vremena i zamrznute u večnom savršenstvu. Nije doneo Jaguaru željeni prosperitet, ali je ostao zapamćen kao unikat. Srećnici koji su ga vozili kažu da je neverovatno brz, a opet gospodski i beskompromisno udoban i luksuzan iznutra. Lud, a ipak promišljen. Srebrni, a ipak huligan. Svete, treba nam još ovakvih dragulja, koji čine da nikada ne prestajemo da budemo opčinjeni dečaci.

P.S. Apel šeicima iz Dubaija: molim vas da ne ostavljate LeMans Blue Jaguare XJ220 napuštene usred pustinje sa samo 900 kilometara na cajgeru.

L'Enfance Des Adultes

12/09/2012

Prvi blog ikad, prvi post ikad, pa ima li težeg zadatka? Iz više razloga se već neko vreme pitam da li sam uopšte dorastao "zadatku" pisanja jednog bloga. Jednostavno, vrlo je lako ispasti previše nadobudan i samouveren. Sa druge strane, takođe se javlja zamka trivijalnosti u koju je lako upasti kada se želimo baviti stvarima koje ili nisu nešto interesantne ljudima ili su interesantne ali prezentovane na najdosadniji mogući način.

Ma, možda je najbolje da ne razmišljam o bilo kakvim kritikama i tretiram blog kao jedan veliki divni, interaktivni dnevnik koji pruža veliki dijapazon različitih mogućnosti. Ipak, ovo nije onaj stari kliše "Dragi dnevniče, moram ponovo da ti se poverim...", više je nešto što bih voleo da podelim sa drugima. Ime bloga ne treba da nametne nekakav snobizam, što će se vrlo ubrzo razjasniti kroz mnoge neozbiljne i donekle dečije teme. Tako da, naziv je više kao neka smernica u smislu razmišljanja, stavova i opredeljenja kada su u pitanju stvari, ljudi i događaji koji su meni inspirativni, fascinantni, važni i vredni, na najfiniji mogući način.

U svakom slučaju, želim vam svima dobrodošlicu uz ovu prigodnu foto bonancu kao najavu stvari kojima ćemo se zajedno baviti. Uživajte!