Davy Jones I Drugari
9/29/2014
Vauxhall verovatno nikad nikome sa ovih prostora nije pao na pamet kao ime koje se vezuje za neku ekskluzivu. Kod nas ih ima jako malo, a i to što ima obično nisu neki sjajno očuvani i reprezentativni primerci. Većina nas takođe doživljava Vauxhall kao prepakovan Opel za britansko tržište gde je jedina razlika prednji grill i volan na desnoj strani. Ali nije uvek tako bilo...
Firma je osnovana još 1857. ali se nije oduvek bavila automobilima. Prvi put su se u te sfere upustili 1903. a samo ime je po prvi put upotrebljeno šest godina pre toga. Vrlo uskoro su se ustoličili na poziciji proizvođača pouzdanih, kvalitetnih i udobnih automobila. Od samog početka se gradio izrazito zdrav trkački pedigre učešćem u mnogim relijima i šampionatima.
Najveća prekretnica u istoriji Vauxhalla se desila 1925. kada ih je General Motors kupio za tadašnjih 2.5 miliona dolara. Odmah je bilo jasno da GM nije previše lud za Vauxhallovim imidžom premium brenda, i užurbano se radilo na tome da se izađe u susret potrebama daleko šireg kruga mušterija. Pet godina kasnije je otvoren i Bedford, kao zasebno odeljenje Vauxhalla za proizvodnju dostavnih i teretnih vozila.
Ukratko, Vauxhall je lagano ali sigurno tonuo u jedan mediokritet i nezanimljivi prosek. U Lutonu je 1964. podignut novi razvojni centar za koji je planirano da pruži sve što je potrebno da se bukvalno od nule, zamisli, projektuje i testira bilo kakav automobil. Direktor odeljenja za dizajn, David Jones, koji je vodio glavnu reč u novonastalom razvojnom centru i već bio uposlen na nekim konvencionalnijim stvarima je imao sjajnu viziju.
Poučen iskustvom Amera koji su ostvarivali neviđen publicitet sa svojim koncept automobilima, Jones je predložio rukovodstvu da se uradi isto ne bi li se imidž Vauxhalla popravio kod potencijalnih mušterija. Napravljen je tim od 4 gospodina zadužen za ceo projekat: Wayne Cherry, koji je došao iz GM-a gde je radio na Toronadu i prvoj generaciji Chevy Camara, Leo Pruneau, John Taylor i Judd Holcombe. Svi su kasnije nastavili karijere negde dalje po GM kompanijama, a ispod njih je radila prava vojska ljudi zadužena za razne aspekte razvoja automobila.
Imali su okvirno pet meseci da spreme celu stvar za predstojeći salon automobila u Ženevi koji se odigravao na proleće 1966. Izrada modela u glini i drvetu je konstantno donosila izmene u stilskim usmerenjima, ali načelno je automobil bio inspirisan linijama Corvette Mako Shark II koncepta. Modelu je nadenuto ime XVR, što je ustvari bila skraćenica od Xperimental Vauxhall Research. Naravno, uspeli su da završe ne jedan nego čak tri prototipa, od kojih je onaj koji je putovao za Ženevu jedini bio potpuno funkcionalan i imao karoseriju od metala. Pod haubom se nalazio jedva ugurani redni četvorocilindraš sa 2 litra zapremine i oko 100 konjskih snaga koji je mogao da potera automobil do teoretskih 160 km/h. Većina komponenti su bile već postojeće, samo su neke, poput nezavisnog vešanja razvijane što je bilo moguće brže specijalno za XVR.
Napravljena su i dva primerka sa karoserijom od fiberglasa, ali bez motora i menjača. Metalni XVR koji je prikazan u Ženevi je bio ofarban u tamno zelenu boju i izazvao je vrlo pozitivne reakcije publike i kritike. Nažalost ubrzo posle toga je uništen, kao i jedan od "plastikanera". Dugo se mislilo da su sva tri uništena, ali jedan od dva komada sa karoserijom od fiberglasa je slučajno pronađen i sada je ofarban u jarko narandžastu i čuva se u Vauxhall Heritage centru.
XVR je bio pokazao svetu da je Vauxhall itekako sposoban da zagolica maštu, ali je tu negde Opel istupio sa svojim GT, i cela stvar je pala u zaborav. A moglo je bolje nego da budu samo štanc mašina za prepakivanje Opela za Britance...
0 comments