Ultimativno Prevozno Sredstvo.
8/27/2013
Faks mašina. Tako ga je nazvao Jeremy Clarkson, rugajući se neiventivnom imenu, koje ne raspiruje maštu i požudu. Šta sad znače te brojke i slova? MP4 je nekad stajalo u nazivu ali je pre dve godine izbačeno, a predstavljalo je direktan osvrt na McLarenovo bogato trkačko nasleđe iz sveta Formule 1. Naime, Marlboro je od 1981. do 1997. bio glavni sponzor tima, a P4 je bilo skraćeno od Project 4, što je bio naziv organizacije koju je predvodio niko drugi do legendarni Ron Dennis, a koju je preuzela grupacija McLaren. Dakle, to je bila šifra za sve bolide, preuzeta za veliki povratak na scenu superautomobila. 12C je ono što je danas ostalo, ali potpuno nelogično ne aludira da motor ima 12 cilindara. Brojka je njihova interna merna jedinica za zbir vrednosti snage, aerodinamičkih karakteristika, težine, zadovoljenja ekoloških normi i mnogih drugih parametara. Slovo C stoji kao naglasak da je mnogo karbona utkano u mnoge bitne elemente automobila. Ukratko, prilično hladno, odmereno i ne baš preterano entuzijastički nastrojeno.
Velika ljubav prema ovom automobilu se rodila u vrlo specifičnim uslovima. Bio sam na letovanju sa mojom Iv, tri nedelje raja na Skiatosu, u Grčkoj. Prva publikacija koja je objavila ekstenzivan uporedni test McLarena sa njegovim glavnim rivalom, Ferrarijem 458 Italia, je bio britanski Car časopis, i beše to jedno jako prijatno čitanje. Čvarenje na najlepšim plažama uz upijanje svih informacija o najhladnokrvnijem sportskom automobilu na svetu. Ljubav na prvi pogled. Ferrari mi je izgledao kao neki pijani navijač, koji samo pokušava da privuče pažnju. Galamdžija, buntovnik bez razloga. Da li je baš bez (ikakvog) razloga?
A 12C je nešto specifično, nešto što je jako teško objasniti, što pokušavam da izvedem, ali se osećam kao da samo idem nešto okolo-naokolo. Mnogi će reći da ni spolja ni iznutra ne izgleda nešto spektakularno. Neki drugi će reći da izgleda kao da su ga dizajnirale mašine i kompjuteri, a ne ljudi. Opet ovi treći će da se bune, da McLarenovo iskustvo u Formuli 1, a i ono preneto od prethodnog, kultnog modela jednostavno nije dovoljno da se ovaj automobil zavoli kao jedan budući klasik. Verovatno su svi delimično u pravu, ali to sad više nije ni bitno. Ja sam shvatio da je to automobil koji bih svakako posedovao kada bi želeo da kupim supercar.
Vratio bih se na dizajn na trenutak. Svakako nije u pitanju probijanje nekih barijera ili postavljanje novih standarda, ali je jedan izuzetno prijatan i skladan oblik, savršenstvo preciznosti. Isti utisak kao kad gledate bilo koji sklop neke kompleksne mašinerije koja prosto radi. Bez greške. Kroz tu hladnu formu, kojoj su odstranjena sva osećanja nalazim neku predivnu harmoniju i balans i zadovoljstvo da je sve na svom mestu i da je sve napravljeno i osmišljeno baš onako kako treba. Posebno mi se sviđa zadnji deo sa tim skrivenim farovima i nekako nezgrapnim spojlerom što se otvara po potrebi.
Unutrašnjost je svedena i bazirana na surovom minimalizmu, ali je tu sve što treba. Akcenat bih bacio na divno izvajane otvore za ventilaciju koji podsećaju na usisnike mlaznih motora, uspravni touchscreen i instrument tablu koja je ukradena iz borbenih aviona. Odmerenost, luksuz, komfor i pravilno raspoređeni elementi koji ne daju da se zaboravi da se ipak sedi u jednom jako brzom automobilu.
Cela šasija se bazira na MonoCellu, kadici od karbona, koja uz mnoštvo drugih delova od istog materijala doprinosi da ukupna težina automobila ne prelazi 1300kg. V8 motor zapremine 3.8 litara i dva turbo punjača je razvijen u saradnji sa kultnom Britanskom kompanijom Ricardo i ima 625 konjskih snaga. Na tu težinu mislim da je sasvim dovoljno. Maksimalna brzina od 333 km/h i ubrzanje od 0 do 100 km/h za 3.1 sekundu su rezultati kojih se nijedan proizvođač na svetu nikako ne bi postideo. Geekovanje sa ciframa na papiru je uvek zabavno, ali pred ovaj automobil su od starta bačena vrlo visoka očekivanja, tako da je normalno da je na sve strane nasviran i nema šta da mu se prigovori u teoriji. U praksi je sve to potpuno drugačije...
Sportski automobili su uglavnom beskompromisni. Neumoljivi su po pitanju mnogih stvari. Retko koji je udoban za voziti duže od 100 kilometara. Retko koji i može da pređe više od 100 kilometara bez da se ode na pumpu po još goriva. Malo koji ima ikakav prtljažnik, ali dobro, tu im ipak možemo progledati kroz prste. Za 12C kažu da se vozi kao Rolls-Royce. Da je toliko udoban, da može sa njim da se krene bez problema na duži put (sa dovoljno novca na platinum kartici), a da se usput divlja kako i priliči. E, mene to zanima.
Spakovao bih gospođu i sebe, garderobu kupujemo i menjamo usput, i idemo lepo na put oko sveta. Ali nam ne otpadaju bubrezi i ne ispadaju plombe od tvrdog vešanja. Ne izlazimo iz kola iskrivljeni i ukočeni. A i dalje vozimo monstruma, i svako parče izuvijanog i zabavnog puta koristimo da "isteramo kera", a na Autobahnu proveravamo gorenavedenu maksimalnu brzinu. Nadam se da vam je jasno sada zašto je ovo po meni najbolji supercar koji novac danas može da kupi. Nema kompromisa. Sve je tu. Sve. A kažu da je Spider jednako dinamičan i da karoserija nije uopšte izgubila na rigidnosti, što znači da je to još bolji izbor. Imamo pobednika.
2 comments
Vidiš da se sećam svega! A i kako smo i koliko smo samo puta išli u onu novinarnicu da tražimo Top Gear koji nisi kupio prvi put kada smo ga videli, pa je posle nestao - i onda smo se zadovoljili CARom. :) I sećam se, Ferrari je bio s leve strane, crvene boje i McLaren srebrni s desna i sećam se da sam odmah rekla kako bih njega vozila bez pitanja! :)
ReplyDeleteVolim kad se oko svega slažemo. :)
Delete