So vulnerable, but it's alright.

7/23/2017

Nekada sam manijakalno kupovao Modern Drummer. Američki najveći bubnjarski časopis koji je nekad stvarno bio biblija i bio jedan jako važan izvor informacija u mom životu. Nije bilo interneta, a MD je konstantno pisao i izveštavao o svemu što jednom modernom bubnjarčiću može da bude relevantno u životu. Sada su samo bleda kopija onoga što su nekada bili. Tja.

I tako u jednom od brojeva izađe vest da Tim Alexander iz Primusa ima novi bend sa Maynardom Jamesom Keenanom iz Toola i još nekim meni nepoznatim ljudima! A Perfect Circle se zove bend, kaže. Kao neko ko voli Primus odvajkada i neko ko je u tom trenutku već par godina bio ozbiljan fan Toola, malo je reći da sam se obradovao. Pred kraj tinejdžerstva i početak hipsterskih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, bio je pravi trenutak da se u mom životu pojavi još jedan bend vredan slepog fanatizma. I tako i bi, sad kad pogledam tih dvadesetak godinica unazad.

Nedugo posle toga, engleski Metal Hammer je na jednoj od svojih CD kompilacija objavio "Rose". Potpuni zbun. Čudno. Neočekivano. Lepo? Jes' lepo, al' ne mogu da se naviknem. Pošto ne volim da slušam pesme, već cele albume, izvrteo sam je nekoliko puta i ipak odlučio da sačekam da se pojavi ceo album pre nego što počnem da gradim bilo kakvo mišljenje.

Iiiii, došao je taj trenutak. Stigao je album. A onda krenu. I ne prestade. Besomučno slušanje unedogled, kao droga. Ne mogu da prestanem. Ma kakav "Rose", ima milion boljih pesama. Maynard James Keenan je negde jednom izjavio da je Tool kao njegova muška, gorda strana, dok APC predstavlja neku nežnu, žensku stranu. Da. Slažem se skroz. I vremenom mi je APC postao daleko draži. Kao muzika. Kao emocija. Kao atmosfera. Baš iz tog nekog aspekta. Mračno je, ali nije neprijatno. Tužno je, ali nije patetično. Melanholično je, ali nikad dosta. Ima tu i tamo riljanja koje je baš onako, pravo rokersko riljanje radi riljanja, i kao takvo je samo sebi svrha. Odličnost.

Tog leta 2000. godine sam kao i svakog leta do tada otišao u posetu babi u Sarajevo, ali sam ovog puta sa sestrom, tetkom i tečom otišao i u Hercegovinu i u Hrvatsku na more, a zatim kod njih u Belgiju. Sve kolima. Na suvozačkom mestu, pored pokojnog teče, koji mi je usadio nenormalnu ljubav prema automobilima i umnogome uticao na moj muzički ukus. Čovek koga sam neizmerno voleo i na koga kad god pomislim usne mi se same razvuku u osmeh. Aminovao je bio APC pa sam se bio popeo na glavu ceo put.

A onda kada smo došli u Belgiju, svaki dan po ceo bogovetni dan sam samo slušao Mer de Noms. To je moj soundtrack za inostranstvo. Moj soundtrack za prvi put sam u belom svetu. Moj soundtrack za neku neuzvraćenu ljubav prema nekoj maloj Zemunki veslačici koja verovatno nikada ništa nije ni znala o tome. A verovatno ne bi skontala ništa od svega toga, pa ni mračnu romantiku koju Mer de Noms nosi u sebi. Lepo je kad sam sebi napraviš neki ceo mali svet od jednog albuma, i uvek možeš da mu se vratiš i proživiš ga za sebe. Iznova i iznova. Možda čak i kao da je neki vid mazohizma, kad stalno želiš da ponovo osetiš tu tugu koju nosi recimo Orestes. I dan danas ako pustim i pažljivo slušam, teško da neće knedla u grlu zastati na poslednjem refrenu.

Tek posle, kada sam nabavio originalni CD sam shvatio da su pesme ustvari većim delom kreacija čarobnjaka Billyja Howerdela. Maynard James Keenan jeste udahnuo muzici svoj prepoznatljivi šmek i pisao tekstove, ali mršavi ćelo je ipak tu mozak operacije. Kroz album su prodefilovali neki neverovatni muzičari kao što je predivna Paz Lenchantin, koja sada svira bas u Pixies. Troy van Leeuwen sada svira gitaru u Queens of the Stone Age. Tim Alexander je na kraju svirao samo na prvoj pesmi na albumu, i to ga je odsvirao tako kameleonski da nikad ne bih rekao da je on.

Ipak, Mer de Noms je doveo do zaljubljenja u jednog od, po mom skromnom mišljenju, trenutno najboljih bubnjara. U pitanju je Josh Freese. Čovek koji je odlupao stotine albuma koje volimo, a da toga nismo ni svesni. Verovatno ni on sam nema pojma gde je sve svirao. Prava kalifornijska studijska pljuca, čovek koji je odrastao podjednako na panku, metalu i džezu i koji je kao jako mlad stekao reputaciju i izgradio se kao surovi profesionalac. APC svira iz ljubavi i to se oseti. Svaka fraza košta barem milion dolara. Svaki udarac je kao betonski blok. Svaki groove pomera cele kvartove iz temelja. Tako se svira bubanj. I nikako drugačije. Sa ovim albumom sam počeo da želim da sviram DW bubanj. Sa ovim albumom sam odlučio da potražim te Vater palice i probam ih. I dan danas ne sviram ništa drugo.

Ogromna je važnost ovog albuma u mom životu. Tek sad kad krenem da pišem o tome, malo se čak i uplašim.

Moja poseta Belgiji nije vizuelno ovekovečena jer tad nije bilo ni digitalnih fotoaparata (barem ne pristupačnih), a kamoli smartfounova. Ponekad mi je drago što nemam tu manijakalnu potrebu da gde god odem svaku sitnicu slikam, jer eto kao tad ta Belgija, neke stvari ostaju zauvek usečene duboko u sećanja i ne mogu da izblede. Ostaju kao neki scenario, kao nesnimljen film, samo za mene. A Mer de Noms je soundtrack, već rekoh.

Antwerpen. Drugi grad po veličini u Belgiji, "prestonica dijamanata", skroz fensi priča, prelep grad, mnoštvo toga za razgledanje i uživanje. Moj fokus na svemu onome što nema kod nas - uglavnom second hand prodavnice diskova i ploča. Fascinacija divnim voznim parkom. Fascinacija prelepim crnkinjama iz red light districta koje nude nižu cenu jer sam im sladak.

Računam koliko je to diskova i razmišljam da mi je bolje da kupim diskove. Ovako retroaktivno, ne znam da li da se kajem ili da se radujem toj odluci, većinu tih diskova više svakako nemam. Seksa sa crnkinjama nije bilo a po svemu sudeći neće ga ni biti (plaky).

Probudim se ujutro, doručkujem nešto divno. Smotam travu ili hašiš, ponesem sa sobom, i idem da bazam po gradu. Izađem napolje, krećem ka centru, i kreće "The Hollow". Svakako jedna od jačih pesama na albumu, i ona je ustvari ono što instant budi negde u dubini tu glad najgore moguće vrste o kojoj i govori. Požuda za osobom koju nemaš. A imao bi. Volio bih da te ne volim, volio bi a možda i ne bi. I jedna od retkih na albumu koja se ne uklapa u koncept imena. Praznina koja zjapi iz slušalica i proždire. A opet svaki put kad je čuješ na početku albuma, srećan si što si dobio svoju neprijatnu dozu droge.

"Magdalena" i "Rose" nose ženska imena i koketiraju opet sa sličnim temama. Ova prva očigledno govori o lascivnim mislima ka nekoj gospodarici noći, isto kao što sam i ja merkao crnkinje pa na kraju ipak nisam skupio testise. "Rose" mi je nekako uvek polu-filler, valjda zato što me nije toliko dojmila na prvo slušanje. Ali ne preskače se ništa.

Prvi singl sa albuma, "Judith", ima monumentalnost jedne himne. Maynard svojoj majci bukvalno psuje Boga. Jer je verovala a ceo život bila invalid. Ja ne verujem, pa nekako saosećam sa njim. Naljutimo se zajedno dok traje pesma. Josh Freese svira najlepše prelaze u 3/4. David Fincher je režirao spot kako samo on može, gde se primećuje hiljade nestvarno lepih kadrova. Može da se gleda spot bukvalno sto puta i svaki put nešto novo da se primeti. Deo kad je brejk, a Paz vezuje kosu je jedan od najseksipilnijih momenata u muzičkim spotovima ikad. A ne znam da li traje i ceo sekund.

Šetajući pored reke, zavlačeći se među opskurne kafiće i pabove, uvek tu negde naiđe "Orestes". Jedan od najlepših komada muzike ikad, po mom skromnom mišljenju. Iako je drugi singl sa albuma i sama po sebi divna pesma koja govori o razočarenju u ljude, "3 Libras" ne može da se izbori sa težinom koju je Orest ostavio za sobom. Pa sednem onda malo na obalu reke, svaki put kad naiđu policajke ja se štrecam, a one svaki put misle da ih gledam jer su mi lepe pa mi se još osmehuju. Iz divljine došao u civilizaciju, sedi i rehabilituje se. Samo kad bi znale kako je pod tim slušalicama...

U međuvremenu sam tokom godina kupio album i na disku i na ploči. Fanatizam, jeste. Jer na ploči ima produžena verzija "Sleeping Beauty". Lepša je tako, duže traje intro pre nego što grune ceo bend.

Dok polako pada mrak i smucam se po marokanskim najtšopovima da probam svih 50 vrsta Fante, na slušalice navire "Thomas". Neverni Tomislav. Najžešća pesma na albumu, kroz koju samo čekaš kada će da se "upali" onaj još jedan red distova na gitarama pred kraj, da samelje sve pred sobom.

Artwork je nešto što se mora pomenuti. Napravili su svoj font/pismo koji se uz relativno mali trud mogu dešifrovati. Kada se pogleda na ovaj način, na omotu zapravo piše "La Cascade des Prénoms" a ne "Mer de Noms". Klasičan dizajn iz tog perioda, sa logoom urađenim u zlatnoj foliji (samo za CD verziju, na vinilu je narandžast). Divne stvari. Jako je lepo držati ovu ploču u rukama. No.

"Renholdër" i "Thinking of You" već kao da polako ušuškavaju i pripremaju za san. Od pomalo etno prizvuka selimo se u neki NIN industrijal melos dok Maynard pripoveda sve divne skrivene čari analnog seksa (ili nešto slično tome, pesnička je sloboda svima nama svojstvena). "Breña" je nešto na šta je potrebna posebna priprema. Dubok uzdah i kreće. Svaki put je test izdržljivosti, da li ću uspeti da "izvučem" sve što Maynard peva, ako se slučajno usudim da pevam sa njim. A i ako ne pevam, nije svejedno. Probada negde dole duboko, magnovenje i borba velika. Billyev solo na kraju, kao da ostaje da isplače sve ono što Maynard nije mogao kroz tekst pesme. Opet Joshove nestvarne ideje. Kao da sunce zalazi i povlači u mrak sve za sobom. Namerno ostavljena pauza od nekih cirka minut dok ne počne "Over". Smiraj. Na ploči, alternativna, maaalčice drugačije verzija.

I onda kad se na kraju naglo prekine, kako da ga ne pustiš ponovo?

Nakon 17 godina i dalje obožavam da ga pustim. Naravno, najdraže iskustvo je sa vinila. Tokom godina sam toliko divnih, što srećnih, što tužnih trenutaka imao uz ovaj album, da je bukvalno postao familija.